Приче с „фејсбука“ – Прибељци – не баш сасвим обично село
Пише: српскопитање
Прибељци… то није обично село, то је једна пјесма коју је Бог написао у камену, трави и води.
Село што лежи на Јањској висоравни као бисер на длану природе, гдје јутра миришу на росу, а вечери звуче као молитва пред иконом. Кад се попнеш на Декале или Плазеницу, па погледаш преко долина, све до Виторога, Горице и Равне Горе, осјетиш како ти душа шири крила, као да те сам Јањ благосиља својим дахом.
Прибељци су село што је видјело све и радост и муку, и жетву и сеобе, и пругу што је некад кроз њега звецкала, носећи наду у боље сутра. А опет, све што је прошло, оставило је траг у сваком камену, у свакој старој огради, у свакој јабуци што се још држи гране иако је свјетла мало.
Ту су живјели људи који су знали шта значи зној и поштена кора хљеба. Њиве су им биле молитвеник, а млијеко благослов што се није мјерио у литрама, него у љубави. Чобани су знали сваку стијену, сваки поток, а жене су у вечерњој тишини предући вуну, шапутале имена својих синова што су одавно отишли у свијет. Неки у Вojводину, неки у Гроцку, неки чак преко мора. Али кад би год запјевао вјетар преко Марићевине, чинило им се да чују гласове својих предака.
Село је имало школу, гдје је одрастао и Милан Илић, народни херој, чије се име још памти са поносом. Данас школа стоји тиха, али у њеним зидовима још одјекује дјечји смијех. Као да чека да се неко врати, да се опет упали ватра у пећи, да се чује звоно за одмор. А изнад свега тога, сада се издиже црква Светог Василија Острошког, као нови стуб вјере и снаге, да покаже да Прибељци нису заборављени, нити ће бити.
Кажу да је у Прибељцима данас остало осамдесет домова. Мало, али вриједно. Стари људи, са рукама као коријени, са очима што гледају дубље од времена. Сваки има своју причу, свој бол, своју наду. И кад вече падне, кад се димови подигну изнад кровова, чини ти се да гледаш у неко древно огњиште српства, тихо, али вјечно.
Са поносом кажем, из срца Урбане Легенде из Бабића: Прибељци нису само село, то је један комад неба што се спустио међу људе. Ту се још може осјетити мирис земље што памти кораке предака, ту вјетар прича приче које нигдје другдје нећеш чути.
Кад устанеш ујутру и погледаш на Ваганац, на те зелене падине што се преливају у плавичасту даљину, знаш да си на мјесту гдје се човјек не може изгубити, јер га и небо и земља препознају као свога.
И нека зна свако ко оде у свијет, гдје год да био, кад зажмури и помисли на дом, пред очима ће му засјати Прибељци, тај камен, та трава, та тишина што говори више од свих ријечи.
Јер Прибељци нису само мјесто на карти, они су мјесто у срцу.
А ко их једном понесе у себи, тај више никад није сам.
Позајмљено са фејсбук профила Урбана легенда
