Приче с „фејсбука“: тужна мајка и супруга

Подјелите чланак

Пише: српскопитање

Старица Јела Ђуричић (1924), која је 2015. године преминула и сахрањена на Војничком спомен-гробљу у Сокоцу, у рату је изгубила супруга Борку и синове Миломира и Милана. Борко је погинуо 16. септембра 1992. године у Вогошћи, Миломир мјесец дана касније такође у Вогошћу, док је Милан погинуо 15. октобра 1993. године код Сарајева. Сва тројица су били припадници Војске Републике Српске.

Као ријетко гдје, сарајевско насеље Вогошћа било је изложено ратној ватри. У Вогошћи Хотоњ, а у Хотоњу Фочанска улица, гдје је живјела породица Ђуричић, иначе родом из Фоче. Борбена линија била је ширина улице, а Ђуричићи су бранили право на опстанак од оних који су свакодневно кидисали на њих. Бијаху потпуно окружени. Са једне стране Жуч, Угорско, Кобиља глава, Сокоље, а са друге Равни Набожић, и даље према Нишичкој висоравни.

Било је то вријеме када је умирање пријетило да затре живот на том простору, гдје су се линије одбране утапале у кућне темеље.

Борко (1939) је погинуо практично на кућном прагу, на Лазареву суботу, Крсну славу Ђуричића. Погођен је у груди распрскавајућим метаком, испаљеним са оближњих муслиманских положаја. Пребачен је у болницу у Блажуј. Послије указане помоћи упућен је у Војну болницу у Пале. На путу је издахнуо.

Миломир (1964), син првенац је радио као аутоелектричар у ТАС-у. Волио је да свира гусле. Погинуо у акцији, 19. октобра 1992.  када су јединице ВРС из Вогошће кренуле у напад на муслиманске положаје  на Хотоњу да их одбију према Кобиљој глави. Негдје око поднева бива тешко рањен командир чете Витко Шкипина. Миломир је потрчао рањенику и са његовим сином Крстом покушао га извући са мјеста тешког рањавања. Док су носили Витка, два метка испаљена са непријатељских положаја, погодила су Миломира. Стриц Лука и рођак Томислав Ђуричић извукли су мртвог Миломира до заклона. Иза њега је остало двоје дјеце.

Од туге за братом и оцем, али и због пркоса сестра Миланка се прикључила ВРС. Да помогне, превија ране. Да заштити сестринском љубављу преосталог брата Милана. Иако су јој бранили, била је одлучна у свој избор.

Њен брат Милан Ђуричић (1967) се крајем 1993. године налазио у рову у Озренској улици на Врацама, поред Сарајева, када су се привукли муслимани и убацили бомбе. Тешко рањеног саборци су га извукли из рова и пребацили до болнице у Касиндолу. Иако је оперисан и учињено све, Милану није било спаса. Одликовао је Орденом Милоша Обилића.

Неправедни Дејтонски мир је поново отворио ратне ране. Ваљало је кренути из Вогошће, Илиџе, Хаџића, Рајловца, Илијаша… Оставити одбрањени простор, али не и своје мртве. У тужној колони нашли су се покојни Ђуричићи. Уточиште су нашли  под небом Романије.

Мјесец фебруар 1996. године, мраз, дубок снијег хладноћа. Одлазе сарајевски Срби у непознато, а међу њима мајка Јела са кћерком Миланко. Носе кости погинулих синова и браће, да их не скрнаве исти они који су им живот одузели.

„Не да вас мајка“- одјекивале су тих дана долиине од јецаја српских мајки, залеђених сузa у оку.

 Првог марта 1996. године Ђуричићи и Томанићи (Миланка се удала пред крај рата за Зорана Томанића, борца ВРС) стижу у Соколац и смјештају их привремено у дрвене бараке.

Заједно су били мајка Јела, Миланка са супругом Зораном и њиховим синовима Стефаном и Миланом, који је добио име по ујаку.

Једно вријеме били су у колективном смјештају „Мајдани“. Помогли су добри људи, помогла је и Српска и добили су кров над главом.

На војничком гробљу Мали Зејтинлик сахрањени су по други пут Борко са синовима Миломиром и Миланом. Један поред другог. Све док су је ноге носиле Јела је свакодневно долазила на гробље да се Богу помоли за њиихове душе, упали свијеће и пусти врелу сузу. А када је и она сахрањена поред њих, остала је сестра Миланка, која долази са својим синовима и прислужује свијеће.

Миланка се запослила да може дјеци донијети комад хљеба и пружити им пристојан живот. Али, као да ову породицу тјера нека несрећа. Вјеровали или не, 21. марта 2025.године Миланка добија отказ на послу. У потписаном рјешењу каже се због „неправилности у њеном запослењу.“

Ето, и то је могуће!

Слава српским јунацима и мајци која их је родила!

ФОТО: фејсбук

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *