Прошло 35 година од уставног прогона српског народа у Хрватској
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
Дан 22. децембар 2025. године, не представља само обичну забиљешку у протоколарним календарима. За српски народ, ово је дан који буди сјећања на тренутак када је право прерасло у неправду, а закон у оружје дискриминације. Навршава се тачно три и по деценије од усвајања Устава тзв. Хрватске, документа који је, под плаштом демократске транзиције, поставио темеље за један од највећих егзодуса у модерној европској историји.
БРИСАЊЕ ИДЕНТИТЕТА ПЕРОМ И ПАПИРОМ
Историја нас учи да ратови ријетко почињу првим испаљеним метком; они почињу много раније, у тишини скупштинских сала, гдје се ријечима врши брисање стварности. Усвајањем тзв. Божићног устава 1990. године, Срби су у Хрватској, супротно свим историјским истинама и доприносу, деградирани из статуса конститутивног народа у категорију „националне мањине“.
То није била само семантичка промјена. То је био чин институционалног насиља. Србин, који је вијековима био свој на своме, за једну ноћ је постао странац у сопственој кући, грађанин другог реда чија су права постала предмет политичке милостиње, а не неотуђиво историјско право.
ЈЕЗИК КАО ПРВА ЖРТВА ПРЕКРОЈЕНЕ ДРЖАВЕ
Примјена овог Устава најбруталније се осликала кроз Члан 12., који је задао директан ударац српској културној баштини. Укидање двојезичности и прогон ћирилице нису били ништа друго до покушај духовног и културног обесправљивања. Српски језик, који је био равноправан и службени, напрасно је уклоњен са јавних површина, остављајући за собом празнину коју су убрзо попунили страх и неизвјесност.
Етничко чишћење државне управе, полиције и судства, које је услиједило након уставних промјена, јасно је показало да нова „демократија“ нема мјеста за оне који се не уклапају у моноетнички калуп. Срби су масовно губили посао само због свог презимена и вјере, што је био јасан сигнал да је вријеме суживота замијењено временом искључивости.
ЛЕКЦИЈА КОЈУ ИСТОРИЈА НЕ СМИЈЕ ДА ЗАБОРАВИ
Данас, након 35 година, свједочимо покушајима да се овај датум слави као врхунац државотворности. Међутим, за српску заједницу и све праведне људе, 22. децембар остаје опомена на то шта се дешава када се демократија користи као параван за шовинизам. Рат који је услиједио није био жеља српског народа, већ изнуђена реакција на уставно брисање права на постојање.
Док се сјећамо ове неправде, дужни смо да чувамо истину о нашем трајању на тим просторима. Наша ћирилица, наш језик, наша православна вјера и наше име су надживјели и горе декрете, па ће надживјети и историјски заборав којем су данас изложени. Родољубље се не огледа само у слављу побједа, већ у непоколебљивом ставу према неправди која нам је нанијета.
До слободе!
ФОТО: фејсбук
