Распродаја бола

Пише: Владимир ВУЛЕТИЋ/Политика

Има оних дана кад се нека песма опсесивно увуче у главу па човек не можете да је се ослободи. Првог новембра од јутра ме је прогањао стих: „Све то није добро, мртви нису роба, пустите да мирно леже на дну гроба.” Старији читаоци ће се сетити, а због млађих треба рећи да је то рефрен песме „Распродаја бола”. Њен аутор сасвим случајно рођен је баш на тај дан, па сада нисам сигуран да ли је то био омаж Бори Ђорђевићу или је опсесија имала везе с комеморативним скупом у Новом Саду.

Биће да су се те две ствари некако повезале у мојој глави.

У сваком случају, те опсесије сам се ослободио тек кад сам о комеморацији која се тог дана одржавала почео озбиљно да размишљам трагајући за њеним скривеним, а не само очигледним функцијама.

Помени, као што свако зна, служе за одавање почасти преминулима. Помажу и ослобађању од трауме због њиховог губитка кроз поновно колективно проживљавање немилог догађаја и сећања на преминуле. Мање је, међутим, очигледно да комеморације могу имати и политичку функцију.

Смрт значајних појединаца или колективна страдања неретко се користе и као средство за јачање колективне солидарности и прилика да се страдање повеже с политичким визијама. Смрт на тај начин постаје политички ресурс.

Та ствар је очигледна када је реч о страдању политичких личности. На пример, комеморације поводом смрти Зорана Ђинђића увек су биле повод да се његови саборци окупе и ојачају своју међусобну повезаност, али и да прозборе коју о томе шта би Ђинђић данас рекао.

И колективна страдања могу имати ту функцију. Једна од маркетиншки најбоље искоришћених трагедија на овим просторима са глобалним одјеком јесте Сребреница. Злочин у Сребреници и годишње оживљавање сећања на тај догађај послужили су као основ за наратив о геноциду и припадајућу резолуцију УН о Сребреници.

Примера је заправо безброј и многи сведоче да смрт може да се конвертује у политички капитал. Смрт у сваком случају јача осећање заједништва које треба да надомести губитак члана или чланова заједнице. Она може да буде и упозорење на претње које угрожавају заједницу и позив да се оне предупреде. То важи кад је смрт повезана с природним узроцима услед старости и болести или кад наступа као последица природних катастрофа и несрећних случајева иза којих се не налази нечија свесна намера. У свим тим случајевима је тешко, мада као што ћемо видети не и немогуће, да се трагедије користе у политичке сврхе. Много је лакше уколико се иза трагедија крије јасна намера, као у случају атентата, масовних убистава, терористичких напада…

Сама трагедија, међутим, колико год велика била и како год да је изазвана, свој политички смисао добија тек у конструкцији сећања, а сећањем се може политички манипулисати. Из тог разлога неке трагедије се бришу из памћења, а неке се обогаћују различитим детаљима и тумачењима до мере да им преобликују првобитни смисао. Данас много више знамо о немачком бомбардовању Британије у којем је страдало око 40.000 цивила током читавог Другог светског рата него о савезничким бомбардовањима немачких градова у којима је погинуло десет пута више цивила, а само током једног дана у бомбардовању Дрездена погинуло је 25.000 цивила.

У Србији током једне године погине више од 500 људи у саобраћајним несрећама које су најчешће изазване кривицом других особа, али сећање на те људе не постоји, осим у кругу породица. Погибија 16 људи коју је изазвао, према налазима вештака, несрећан стицај низа околности, прерађена је у актуелном сећању као национална катастрофа. Под слоганима „корупција убија” и „руке су вам крваве” требало је прерадити догађај тако да се страдање директно претопи у политички ресурс.

То иде до те мере да се чак и мајка једног од страдалих укључила у политичку борбу штрајком глађу (смрћу) са захтевом да председник Србије „распише изборе и пусти из притвора све студенте који су противправно лишени слободе”. Ризикујући свој живот зарад наводно вишег циља, поново је смрт постављена у средиште политичке симболике и повезана с политичким захтевима. Неколико дана пре тога осујећен је покушај инсинуације смрти једног од вођа блокадера. Да је успео у свом науму, нема сумње да би његова макар и привремена „смрт” направила политички цунами. Очекивано васкрсење начинило би од тог клипана студента месију, али то је сада мање важно од чињенице да је и он покушао да симбол смрти стави у центар политичке борбе.

Овде нема простора ни за најелементарније сажимање одговора на комплексно питање зашто је смрт тако снажан симбол у људској историји. Довољно је рећи да она одувек фасцинира људе. Око смрти и у вези с њом, као и о суочавању с њом, саздане су велике светске религије, изграђени су храмови, светилишта и пирамиде. На култу мртвих постављени су темељи свих људских култура, односно обреди, ритуали и моралне норме које се односе на мртве.

Све те чињенице сведоче о дубокој симболичкој снази смрти. Поигравање тим симболима, као што је покушао већ поменути деран, представља политички пад обрнуто сразмеран претпостављеном успеху инсценираног догађаја.

Ништа боље не стоји ствар ни са штрајком глађу. Мада наизглед ненасилан, штрајк глађу је веома насилан начин борбе. У том смислу разлика је слична оној између убиства и самоубиства. Морална уцена коју представља тај вид политичке борбе онемогућава дијалог и аргументовану расправу за коју се друштво наводно залаже.

Потпуно на страну што не знам ни за један случај у нашој, посебно скоријој политичкој историји – а било их је – који је резултирао испуњењем захтева штрајкача. Чак ни у светски познатим случајевима у којима су штрајкачи након неколико месеци умрли, њихови захтеви нису били услишени, што доводи у питање политички смисао њихове жртве. Најзад, ако не исходи једном од две крајње алтернативе, штрајк глађу постаје контрапродуктиван.

Видећемо да ли ће се студенти у блокади оградити од појединаца који им својим деловањем чине очигледну политичку штету обећавајући крајње неизвесну корист. Мада су користећи симболику смрти успели да постану препознатљив политички актер, чини се да их истрајавање на том курсу неће одвести даље од последње строфе Борине песме.

Професор Филозофског факултета у Београду

ФОТО: Пиксабеј