Рат Америке (НАТО-а) против СРЈ – извођење обојене револуције 2000. године

Пише: Миодраг СИМИЋ/Политика

(одломак из књиге „Од чобана до генерала” чији је аутор генерал пуковник Миодраг Симић, некадашњи помоћник начелника Генералштаба Војске Југославије за оперативне послове)

Пошто ни после 78-дневног злочиначког напада на СРЈ, немилосрдног убијања њених грађана и непримереног рушења, разарања и уништења привреде и инфраструктуре, Америка није постигла свој основни војно-политички и стратегијски циљ – капитулацију СРЈ, морала је да се задовољи споразумним прекидом рата, прихватањем Резолуције 1244 Савета безбедности ОУН.

Ми смо искрено веровали да је рат завршен, али нас је, на нашу жалост, убрзо време демантовало.

Када Америка врућим ратом није постигла оно што јој је била намера, одлучила се да пређе на друге облике, примењујући специјални рат против Србије. Обезбедила је лојалност руководства Црне Горе и успела да хомогенизује опозицију у Србији у једну идеолошки разнородну организацију звану Демократска опозиција Србије (ДОС), преко које врши притисак на Слободана Милошевића да преда власт или распише ванредне председничке изборе.

Рачунајући на огромну подршку народа за своју политичку опцију, по наговору својих сарадника, а уверен да ће воља народа на изборима бити на његовој страни, Слободан Милошевић расписује ванредне председничке изборе годину дана пре истека рока. То је било кобно по земљу и самог председника. Он је изгубио из вида све облике специјалног рата, па и то да ће Америка учинити све да ДОС победи милом или силом (изазивањем грађанског рата) и тако оствари свој циљ који није постигла злочиначком агресијом.

Руководство ДОС-а имало је само једну идеју – преузимање власти милом или силом, што није својствено моралном и разумном људском бићу. Како другачије рећи и размишљати о човеку (Зорану Ђинђићу) који је пре агресије напустио Србију и из Црне Горе, у јеку најжешћих бомбардовања, призивао Америку и НАТО тражећи да наставе са рушилачким и разарајућим дејствима по становништву, мостовима и осталим привредним објектима у Србији, све док легални председник не клекне и моли зликовце да им се Србија преда. Није марио за жртве и рушења, важно му је било да дође на власт. Или, шта мислити о човеку (Горан Свилановић) који на састанку са Холбруком у Њујорку, на питање шта учинити са КиМ, поносно узвикује: „Молим вас, ослободите нас Косова и Метохије”. То су биле речи човека рођеног на Косову и Метохији.

Са расписивањем избора Америка све директније и непосредно преко ДОС-а интензивира све облике притисака, не само на председника већ и на становништво, да на изборима гласају за ДОС. На сваки начин врши се демонизација председника Милошевића, називају га најпогрднијим именима, ратним злочинцем, оптужују да је највећи кривац за распад СФРЈ и за агресију на СРЈ.

Поред психолошко-пропагандне, интензивира се и субверзивна делатност. На мети су виђеније личности, чијом ликвидацијом се уноси немир и несигурност у систем власти. Посеже се и за већ испробаном инструментализацијом Хашкош трибунала попут БиХ.

Док је рат беснео у Хрватској и БиХ, Слободан Милошевић и многе паравојне формације нису сметале, напротив, биле су пожељне за разбијање СФРЈ. Непосредно пре агресије на СРЈ, објављена је оптужница Хашког трибунала против Слободана Милошевића. Питање је зашто баш тада? Да ли стицајем околности или случајно? Не, било је то у правом тренутку јер је преко њега требало ослабити отпор народа и војске који би се пружао агресору.

Значајну улогу притиска и уцене Хашки трибунал је имао и у време обавештајне припреме за октобарске догађаје. Тада су поједини пензионисани војни и полицијски генерали прешли у редове ДОС-а, прихватили њихова страначка опредељења и програме, верујући датим обећањима и надајући се да у том својству неће бити изручени и процесуирани у Хашком трибуналу за наводне злочине на територији Хрватске и БиХ-а и на КиМ-у за време агресије НАТО-а. На њихову жалост, њихови поступци нису адекватно награђени.

У тако напетој атмосфери, врхунац психолошко-пропагандног рата достиже се слоганом „Режим се спрема да покраде изборе”. Председнички избори су одржани у колико-толико нормалним условима. Према званичним резултатима, у првом кругу ниједан кандидат није добио потребну већину гласова, мада је кандидат ДОС-а био у благој предности.

Републичка изборна комисија заказује други круг избора, али ДОС то не прихвата и проглашава своју победу. Истовремено, настављају са још агресивнијим понашањем примењујући све облике грађанске непослушности, спремни да своју „победу” бране и силом.

Жестоки притисци опозиције, па и претње, не наилазе на адекватне одговоре власти која све то немо, па чак и бојажљиво, прати и посматра, иако је Слободан Милошевић у свом познатом обраћању народу врло децидно и јасно изнео зашто нападају њега и Србију и шта заправо желе Србији. Врхунац притисака завршава се масовним демонстрацијама 5. октобра паљењем Скупштине СРЈ, нападом на РТС и захтевом да власт призна пораз, а РИК прогласи кандидата ДОС-а за победника.

О овим демонстрацијама широј јавности до дана данашњег три питања су остала без одговора: 1) зашто су снаге МУП-а пружиле благ или никакав отпор и на крају се предале и бациле у загрљај демонстрантима; 2) због чега је, први пут у историји Србије, запаљена зграда Скупштине СРЈ и 3) зашто Војска Југославије није изашла на улице Београда и супротставила се демонстрантима?

Покушаћу, снагом логике и чињеницама, да дам одговоре.

1) Поједини челници МУП-а, уцењени Хагом за постојеће и непостојеће злочине на КиМ-у, трудили су се да буду што кооперативнији према демонстрантима, па су у фази припреме демонстрација прикривали праве и достављали лажне информације министру унутрашњих послова, а тиме и председнику. То се види и из изјаве министра (Влајка Стојиљковића), када је на састанку код председника, 4. октобра 2000. године, рекао да први пут чује за десетодневну блокаду једног већег села од стране „непознатих” лица. Не тврдим да је он свесно обмањивао председника, јер лично мислим да је реч о честитом, поштеном и изнад свега патриотски опредељеном човеку и верном сараднику Слободана Милошевића. То потврђују и речи у опроштајном писму министра унутрашњих послова који је извршио самоубиство. Он је о припремама и опасностима масовних демонстрација извештавао председника онако како су њега извештавали његови потчињени и најближи сарадници. Ипак, да је он био професионални полицајац, прозрео би намере својих потчињених и на време их спречио у издајничким намерама. То је уједно доказ да патриотизам није једина гаранција за успешно обављање посла и да на сваком радном месту морају бити професионално оспособљена лица за посао који обављају. Према томе, добар привредник није гаранција да је и добар полицајац.

Или, како објаснити ситуацију да, док војни врх и министар унутрашњих послова на састанку код председника разматрају могући развој догађаја 5. октобра, начелника Државне безбедности то не интересује већ за све време шета по кабинету и са неким комуницира мобилним телефоном. Најблаже речено, као да нам је тиме рекао „ма расправљајте ви шта хоћете, сутра ће бити онако како смо се ми са налогодавцем договорили”. Својим поступцима обавештајно-безбедносни сектор је дозволио да се пожар разбукти, а затим позове Војску Југославије као ватрогасце. Тиме би они били чисти пред народом и историјом, а војска узрочник грађанског рата;

2) О томе ко је победио на изборима постојала је званична документација РИК-а, а сав материјал се налазио у згради скупштине. То је челницима ДОС-а било и те како познато. С обзиром да је њихов кандидат био у благој предности, није било логике да не прихвате други круг избора. Нарочито зато што су очекивали да ће гнев народа порасти због „осионог” понашања власти и реално би било да у другом кругу победа њиховог кандидата буде још убедљивија. Али, није све било баш тако. Зато су запалили скупштину и тиме уништили изборни материјал као доказ. Јер, да су победили они би тај материјал који им иде у корист сачували и доставили свим ТВ станицама света, а не би га уништавали.

3) Војска Југославије није изашла на улице Београда јер је правовремено препознала намере и идеје спољњег ментора и петоколонаша према Србији и према њој. Наиме, спољни фактор је желео да ВЈ увуче у борбу са демонстрантима, да то прерасте у грађански рат и тиме добије повод да војно интервенише, а Америка матрицом „хумане” интервенције пороби Србију и оствари онај циљ који није могла агресијом.

То што до такве катастрофе није дошло, ова земља Србија највише мора захвалити тадашњем начелнику Генералштаба генералу Небојши Павковићу. Сагласно Уставу и законима једино је он могао да одлучи – да или не. Сви ми остали били смо ту да заједнички проценимо, дамо предлоге евентуалних решења, а на њему је било да коначно одлучи да ли ће то прихватити или не, у смислу доношења коначне одлуке. Ми нисмо имали право одлучивања. Значи, одлука, али и одговорност, била је његова.

***

После доласка ДОС-а на власт, 2000. започело се са испуњавањем обавеза и задатака налогодаваца са Запада. Између осталих, посебно истичемо:

Стотине правоснажно осуђених чланова озлоглашене ОВК који су учинили тешка кривична дела и ратне злочине над припадницима безбедносних снага на КиМ-у и над српским и неалбанским становништвом 1998. и 1999. године, на разне начине ослобађани су из затвора у Србији, а затим „нестали” на Косову и Метохији и постали „непознати” за све судске позиве. То говори да су амнестирани и злочини, што је преседан у судској пракси. Према подацима Фонда за хуманитарно право из 2001. године, у затворима у Србији било је 413 албанских затвореника. За општи криминал казне је издржавало 123 затвореника, за нелегално поседовање оружја 11, за шпијунажу двојица, а за тероризам 277 Албанаца. До 10. априла 2001. године, на основу одредби републичког и савезног закона о амнестији, пуштена су 229 затвореника. Од тог броја, ослобођено је 16 затвореника који су служили казне за општи криминал, док су остали били осуђени за удруживање ради непријатељске делатности или оружану побуну.

Из КПЗ у Нишу је 2001. године пуштен на слободу и најпознатији албански затвореник, лидер албанских студената Албин Курти, кога је помиловао тадашњи председник Југославије Војислав Коштуница. Пресудом Окружног суда у Нишу, који је преузео надлежност Окружног суда у Приштини, Курти је марта 2000. осуђен на 15 година затвора (у то време према ЗКП максимална казна износила је 20 година, прим. аут.), проглашен је кривим за угрожавање територијалне целовитости СРЈ и удруживање ради непријатељске делатности и тероризма. Курти је сада лидер покрета „Самоопредељење” и залаже се да косовске власти, уместо преговора с Београдом, разговарају с Тираном о уједињењу Косова и Албаније.

Део оптужених Албанаца ослобођен је „захваљујући” одлукама Врховног суда. Тако је априла 2001. из КПЗ у Нишу на слободу изашло 126 албанских затвореника, чланова такозване Ђаковичке групе.

Њима се придружила и група од 17 Албанаца из других српских затвора, а сви су се потом организовано аутобусима упутили на Косово. Врховни суд Србије је групи од 143 Албанца из Ђаковице укинуо првостепену пресуду и предмет вратио на поновно суђење због „битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права”.

Да се подсетимо, „Ђаковичка група” осуђена је маја 2000. због кривичног дела тероризма на укупно 1.632 године затвора пред судом у Пећи, који је заседао у Нишу.

Генерал-пуковник, некадашњи помоћник начелника Генералштаба ВЈ за оперативне послове

ФОТО: ЕПА/Саша МАРИЧИЋ