РЕТРОВИЗОР: Ми, ови наши и они тамо, заједно у изворном облику

Поштовани читаоци пред вама је „Ретровизор“, седмични осврт нашег портала на три најзначајнија догађаја у протеклих седам дана.

Кроз неколико реченица покушаћемо да вам приближимо јасније оно што може да се прочита „између редова“, а мало ко наглас каже.

Пише: Славко БАСАРА

Кошаркаши Додик и Конаковић – два свијета различита

Милорад Додик и Елмедин Дино Конаковић, два бивша кошаркаша, спортска радника, функционера у клубовима и Савезу. Данас политичари који су на дневном нивоу свађају као „пас и мачка“. Понекад се и загрле, осмијехну се заједнички, али, углавном, имају непријатељску реторику један према другом.

Као што отпјева легендарни Тома Здравковић – два су свијета различита!

Додик је јавно честитао Србији на великој побједи у Скендерији и истакао да за овакву БиХ никада неће навијати, како он тако ни ниједан Србин из Републике Српске.

Конаковић је, пак, оправдао и подржао шовинистичко оргијање „БХ фанатикоса“ оптужујући да је Србија за све крива и да није потребно извињење! Отишао је Дино предалеко у своју срамоту и отровлук.

Додик навија за Србију и то не крије! Са њим и комплетна Република Српска. Конаковић воли Босну, навија за репрезентацију која се идентификује са само једним од три конститутивна народа у „Дејтонској земљи“ и који жели ексклузивитет над њом! На штету остала два аутохтона народа.

За разлику од „босанског ексклузивца“ Конаковића који посједује трећину опције, Додик има шири дијапазон могућности: останка у БиХ по дејтонским изворним принципима, отцјепљења са уједињењем и отцјепљења без уједињења!

Срби и Хрвати из БиХ имају своје репрезентације, БиХ доживљавају као кавез у који су силом натјерани. Зато ту репрезентацију и не осјећају као своју јер Сарајево изгубљеног олимпијског духа настоји да све растјера и деградира.

У слијепилу мржње!

„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”

Лијепо написа наш једини Нобеловац, Травничанин Иво Андрић, кога се чаршијско Сарајево одрекло као српског писца!?!

Примитивизам посебне врсте!

Босна и Херцеговина у изворном облику.

Потребно искрено покајање, а не декларативна осуда

За дивно чудо, медији у федералном Сарајеву су се „окомили“ на ратни декор у Скендерији који су украшавале ратне заставе тзв. Армије БиХ, са љиљанима.

Прво су максимално испромовисали набујали шовинизам с примјесама фашизма, величали репертоар мржње „БХ фанатикоса“ и дивили се повицима и транспарентима.

Јутро је, ипак, било паметније од вечери. Лавина извињавања и напада на „необуздане и неодговорне навијаче“ кренула је од новинара „Дневног аваза“ Данијала Хаџовића. Убрзо су и остали сарајевски портали, као по инерцији, кренули да осуђују псовке, транспаренте, национализам… констатујући бруку, стид и срамоту!

Онда је Омер Мујан на свом фејсбук профилу написао:

„Звиждање туђој химни и вријеђање других народа није патриотизам – то је незрелост. Патриотизам се не мјери мржњом према другима, него поштовањем властите државе и свих грађана који у њој живе. Босна и Херцеговина може опстати само ако се уважавају и они који се осјећају блиско Србији, Хрватској или било коме другом, јер БиХ је дом свима. Ово што се десило у Скендерији показује колико нам још недостаје културног и грађанског одгоја, а не љубави према БиХ.“

У реду, добро је да се бар чуо глас разума, да сви у Сарајеву нису исти. Не треба генерализовати, има и добрих и честитих муслимана-Бошњака, не само у Сарајеву, али поучени вишедеценијским, па и вишевјековним искуством морамо да изразимо страх да све ово више личи на декларативну осуду него на искрено покајање.

Вољели би да гријешимо.

Хвала господину Омеру Мујану, његове ријечи звуче искрено.

Међутим, све се, некако, поклопило и са „фотографијом године“ из једног сарајевског ресторана на којој су овековјечени неосуђени ратни злочинац Насер Орић, одбјегли командант тзв. Армије БиХ из Сребренице и Аца Лукас, естрадни умјетник из Београда.

Све заједно је личило на „љубав“ ватре и бензина.

„Братство и јединство“ лажног капацитета.

Босна и Херцеговина у изворном облику.  

„БХ фанатикоси“ – паравојно зло из дијаспоре

Недавно је Вицо Зељковић, предсједник Фудбалског савеза БиХ ускратио улазнице „БХ фанатикосима“ за меч у Зеници БиХ – Румунија у оквиру квалификација за Свјетско првенство знајући да сремају репертоар који се видио у Скендерији.

Сви медији у Сарајеву су „навијали“ за хулигане због којих се ФС БиХ наплаћао казни и казни код УЕФА и ФИФА, јер предсједник Савеза је Србин из Бањалуке. Самим тим предмет болесне мржње за потомке оних који су „државу“ Босну и Херцеговину „бранили“ из угодних европских, претежно скандинавских градова.

„Босански патриотизам“ на изворни начин!

Нажалост, та дјеца су у дијаспори фрустрирајуће одгојена да мрзе, чак и оне које никада нису ни видјели ни срели, али обзиром да су Срби, треба их убити, како би четничка мајка закукала!!!

Одавно сам констатовао да група под именом „БХ фанатикос“ више личи на паравојну формацију из иностранства него искрене навијаче и љубитеље спорта, „државе“ Босне и Херцеговине. Све више и чешће потврђују ту моју тезу, да су паравојно зло из дијаспоре, попут онога што је побјегло „Пацовским каналима“ у Аргентину 1945. године.

Част изузецима и добрим момцима чији су родитељи остали овдје да заједнички дијелимо тешку и тужну судбину наших напаћених народа.

Морамо да се чувамо оних који Босну и Херцеговину виде једном или двапут годишње (понеки пут и чешће), њихове идеологије и акумулиране мржње с предумишљајем да се „Босна мора очистити да остане само муслиманска“. Одрастајући у фрустрирајућим амбијентима дијаспоре, далеко од „домовине“ и изворних „вриједности“, претежно млади људи ратнички настројени, могли би поново да изазову белај на овим просторима.

„БХ фанатикоси“ су оличење управо тог и таквог зла, најслабија карика бошњачког народа, тужног и несрећног, који лута од немила до недрага, властитим избором без сигурног пристаништа на турбулентним балканским просторима. Фанатици-екстремисти дођу, потпале ватру у БиХ и врате се у „своју“ Европу, подстакну шовинистичке политичаре и побјегну, као 1992. године. Онда „рат“ гледају са сигурне удаљености, али они – из дијаспоре – су ексклузивне „патриоте“!

Босанска дијаспора у изворном облику!

ФОТО: фејсбук