Русија је земља гигантских контраста

Када се на Чукотки на крајњем истоку рађа дан, у Калињинграду на крајњем западу државе дубока је ноћ

Пише: Ђорђе МИЛОШЕВИЋ/Политика

Када страни туриста дође у Москву, борави у њој неколико дана и каже како је упознао Русију, то је не само грешка него и дубока заблуда. Јер права Русија се по много чему разликује од престонице којој нико не оспорава да је центар државне власти, политичког, друштвеног, економског и културног живота. Али права Русија – то је њена „глубинка”, њена провинција у којој живот тече успорено, на специфичан начин и у којој су очувани исконски народни дух, традиција, култура и друге особености руског народа који се вековима негују. То је територија од преко 17 милиона квадратних километара са 11 часовних зона, преко стотину народа и мноштвом култура, језика, обичаја, религија и других специфичности. То су такође „северна престоница” Санкт Петербург, па Поволожје са Саратовом, Волгоградом, Самаром, Нижњим Новгородом, Краснојарском и Иркутском. То су и градови у Заполарју – Мурманск, Воркута и Нориљск, па Анадир на Чукотки, где је и Бог рекао лаку ноћ, па покрајина Тува уз Монголију, о којој многи Московљани нису ни чули.

Када се на Чукотки на крајњем истоку рађа дан, у Калињинграду на крајњем западу државе дубока је ноћ. Док на Тајмиру на крајњем северу одгајивачи ирваса гоне стада и иду у лов на поларну дивљач, на црноморској обали у току је сезона купања.

То и много шта другог говори да је Русија земља гигантских контраста у којој се преплићу многе особености, навике и начин живота из далеке прошлости и дух модерног, савременог доба. Док ловци на поларну дивљач и узгајивачи ирваса живе у јуртама и земуницама од снега и огрћу се животињским крзнима, многи житељи Москве и Санкт Петербурга, намирисани најскупоценијим париским мирисима посећују ревије светске моде, концерте, ноћне клубове, теретане и изложбе врхунских руских и светских уметника и одевају се последњим моделима модних кућа „Версаче” и „Пјер Карден”. Разуме се, има и бескућника, беспосличара, скитница и других беспризорника, али они не дају доминантну слику престонице.

Док у Москви буја живот и улицама тутње аутомобили домаћих и најпознатијих светских модела, док су унутрашњи и спољни градски „кољцо” (прстен, кружни ток) загушени возилима и док чувени московски метро дневно превезе неколико милиона путника, у „глубинки” влада блажено спокојство. У Воркути, у Заполарном кругу, снегом завејане улице посипају се угљеном прашином да би возила и пешаци могли да се крећу. До града нема ни приступних путева јер на 700 километара нема насељеног места. Ни Нориљск, такође у поларној области, није у много бољој ситуацији. Оба града су основана због великих налазишта угља и других ископина, а у ранијем совјетском периоду ту су живели и радили углавном политички затвореници.

А шта рећи и какве сличности има живот у Москви и у Јакутији, у источном Сибиру и њеном главном граду Јакутску, где су многи домови изграђени на шиповима јер нормални темељи не могу да се граде на вечито замрзнутом земљишту. Суседно сеоце Ојмјакон је најхладнија људска насеобина на планети. Пре више година тамо је забележена рекордно ниска температура – 71 степен Целзијуса.

Може да звучи чудно, али је чињеница да многи житељи Сибира и Заполарја не жале много за савременим тековинама. У неким засеоцима, где је последњих година стигла електрика, ни данас се телевизија не гледа. То су, наводно, забраниле месне власти и старешине породица. Први телевизор који је дошао у једно провинцијско сеоце пореметио је устаљен ритам живота и навике житеља. „Са тим злом ћемо заувек раскрстити”, рекао је домаћин породице и млатнуо мотком по телевизору. Од тада телевизија се не гледа и људи живе као раније.

После распада Совјетског Савеза у „глубинки” се живело веома тешко, као и у великим центрима. Последњих двадесетак година ситуација се значајно поправила, али све тешкоће нису отклоњене. Данас чак неки грађани из великих центара траже уточиште у провинцији, где је живот мирнији и са мање стреса.

Вероватно да на кугли земаљској нема тако беживотног, тако пустог краја као што је Евенкија, аутономна област у саставу огромног Краснојарског краја, који пресеца источносибирска лепотица – река Јенисеј – дуга 4.000 километара. На површини од 770.000 квадратних километара (готово као Француска и Велика Британија заједно) живи мање од 20.000 становника. Раније та област називала се Тунгузија и за њу се у свету чуло када је јуна 1908. године ту пао метеорит или комета, што до данас није утврђено. У страховитој експлозији са земљом је срављена огромна површина тајге.

Руководство области је својевремено решило да се у области не гради пруга јер је то бесмислица. Ни речни саобраћај није сигуран, па се све наде полажу у авијацију. Планирало се да се у околини већих засеока направе писте за слетање мањих авиона јер другог начина да се становништву дотурају основне потрепштине нема.

Локална администрација мора да мисли и о спасавању домородачког народа Кето, којем прети изумирање. То је један од најмалобројнијих народа на планети – остало их је око 700 душа. Они немају намеру да се селе са својих вековних огњишта.

Евенкија, народ Кето и засеок Суломај такође су данашња Русија. То је права „глубинка” о којој житељи Москве и других великих центара мало знају и размишљају.

Бивши шеф дописништва Танјуга у Москви

ФОТО: ЕПА/Политика