Свједочења: Маринкову ћерку су убили

Пише: српскопитање

„…Сљедећи дан јављају да је узбуна, сви на камионе и правац Трново. Када су стигли у Трново, застали су испред полицијске станице. Влада велика паника. Нешто се дешава!

Кажу да су упали муслимански диверзанти из правца Бјелашнице уз сарадњу са УНПРОФОР-ом, да су дошли до наше позадине, извршили диверзију, побили команду, везисте, болничаре, запалили комплет командно мјесто. Говоре гдје се то догодило, али специјалци из Шековића не знају тај терен. То је за њих све планина, а био им је први терен на том подручју.

Тражили су некога да их поведе на терен и да покаже правац. Појавио се један крупан човјек, имао је око 50 – 55 година, висок око два метра, имао је преко 120 килограма. На глави шубара, нема кокарде, просиједа дуга брада, прави горштак. У рукама митраљез 53-ку, пење се на камион, кроз плач говори: “Дјецо моја, само узбрдо и напријед. Ја сам Маринко Бјелица. Горе на линији ми је кћерка, она је болничарка, а у досадашњим борбама око Трнова изгубио сам два сина. Трећи је тешко рањен и лежи на ВМА у Београду. Кажу да ће преживјети.” За пут су га питали; рече да познаје пут и да ће нас он водити. Била је дуга вожња. Маринко заустави камион. Даље ће пјешке, због безбједности. Пјешке су се упутили према мјесту гдје се налазила команда која је била нападнута. Гледали су Маринка Бјелицу, напунио свог гараља 53-ку и носи га у једној руци, као да носи пиштољ.

Нису дуго ишли када су из правца, гдје се налазила команда, угледали густ дим. Распоредили су се у стријелце и кренули напријед. Прилазећи шатору у коме је била смјештена команда, угледали су страшан призор. Гледали су српске војнике који су побијени. Муслимански војници су се повукли, јер су све војнике поубијали, међу њима и Маринкову ћерку коју су пронашли. Мук. Громада од човјека у сузама. Гледао је убијену кћерку. Јецаји су тресли његово крупно тијело. Био је неутјешан. Треће дијете му односи рат. Гледао је час у небо, час у убијену кћерку и гласно плакао.

Долази генерал Милошевић, прилази му Бјелица и каже: “Генрале, шта ми ово радиш? Што ми поби дјецу?” Милошевић наређује пратњи да га ухапси. Драгиша Мировић и остали специјалци, истог момента, уперише оружје у генерала, а Драгиша бијесно рече: “Ко њега дарне, одавде неће жив отићи!”  Генерал Милошевић је ћутао, а онда војсци дао знак очима и сви су се удаљили од Маринка и специјалаца.

Муслманима је то био први напад, послије годину дана на том простору, пошто је послије српске офанзиве, на Игману распоређен УНПРОФОР, који их је и пустио, да поред њих прођу. ..“

Одломак из књиге „Ратни пут јуришника и специјалаца“ аутора Љубише Милутиновића.

ТЕКСТ И ФОТО: фејсбук/Војска Републике Српске