Сирочад у свету, деца у Христу

Пише: Небојша ДАНИЛОВИЋ/Фондација Пријатељ Божији

У самом темељу Хришћанства лежи чудо: Бог није створио луталице, већ децу коју жели. Свако од нас је позван натраг у Очев загрљај, где прошлост не значи ништа, а љубав све. У томе се крије највећа тајна – и сав смисао речи: „Оче наш.“

Колико пута смо изговорили „Оче наш“, а да његов смисао нисмо осетили? Речи пролазе преко усана, а не силазе у срце. Али кад човек једном у животу дубоко осети – „ја нисам сам, Неко ме зове сином“ – тада почиње његово право рођење.

Свет је пун сирочади – не само деце без родитеља, него људи који се осећају одбачено, без корена, без ослонца. Многи живе као да су случајно бачени у овај живот, без смисла и без љубави која их је хтела. Али Бог није тако створио човека. Он није створио биће да лута, већ дете – да буде вољено.

Свако од нас почиње као створење Божије, али тек када осетимо љубав Христову – постајемо деца. Тек тада знамо коме припадамо.

Има тренутака кад човек, у молитви, у болу или усамљености, подигне поглед ка небу и прошапће: „Господе, ако си ту – ако ме чујеш – покажи ми да нисам сам.“

И Бог одговара не гласом, не чудом, него кроз тишину у којој душа осети: „Јесам ту, сине Мој.“

То је почетак усиновљења. Не у папирима, не у обредима, него у срцу које препознаје љубав већу од сваке људске. Тако се човек рађа други пут.

Јединородни и усиновљени – чудо које је учинила Љубав

Постоји само један који с правом каже: „Оче мој.“ То је Христос. Он је Јединородни Син, рођен из саме суштине Божије, од Оца пре свих векова. Његово синовство није добијено, није подарено, није створено – оно је вечно. Он је из Љубави, и Он јесте Љубав.

А ми? Ми смо створени. Не из Његове суштине, него из Његове доброте. И управо зато што нас је створио из љубави, Бог нас није оставио само као дела Своје руке. Он је желео нешто више: да нас приведе у однос, да нас прими као Своју децу. То је суштина оног чудесног Божијег плана који Свето Писмо назива усиновљење.

Апостол Павле каже: „Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!“ (Римљанима 8,15)

Тиме нас Бог није начинио равнима Христу – јер Он је Син по природи – али нас је учинио Његовом браћом и сестрама по благодати. Зато Христос и говори својим ученицима: „Идите и јавите браћи мојој…“ (Мт. 28,10) То није метафора. То је нови род, нови живот: бити дете Божије, не по телу, него по љубави.

Када се молимо и кажемо „Оче наш“, ми улазимо у молитву кроз Христа, у Његову блискост са Оцем. Ми не говоримо: „Оче мој“ – та реч припада само Јединородном Сину. Али када кажемо „Оче наш“, ми тиме признајемо да смо у Њему, да нам је Он отворио врата у Очев дом. Тако постајемо деца Божија по усиновљењу: не рођена од крви, него од Духа Светога. Не зато што смо заслужили, него зато што је Љубав пожелела да нас има.

Усиновљење као повратак кући

Нико не разуме боље усиновљење од онога ко је бар једном у животу осетио шта значи бити изгубљен, па пронађен. Свето Писмо нам зато не даје дефиницију, него дарује слику: лик блудног сина. То није само сведочење о грешнику који се вратио. То је огледало сваког човека.

Када је тај младић остао без свега – без достојанства, без имена, без дома – он није заборавио да има Оца. У тренутку кад је све изгубио, у њему се родила прва, најчистија мисао: „Устаћу и поћи ћу оцу своме.“

И ту почиње све. Не од осуде, не од казне, него од покрета љубави. А шта ради Отац? Он не стоји на прагу као судија. Он трчи. „А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“ (Лука 15, 20)

То је лик Бога који Христос открива. Отац који не пита: „Где си био?“ него каже: „Донесите најбољу хаљину, ставите му прстен, јер ово моје дете беше мртво и оживе!“ Ето шта је усиновљење: повратак у наручје Онога који нас никад није престао звати својима. Многи данас живе са осећајем да су „недостојни“, да их је Бог заборавио, да нису довољно добри за Његову љубав.

Али погледајмо сина из приче – његово достојанство не враћају речи, ни сузе, ни заслуге. Њега обнавља очинско љубљење. И та љубав није сентиментална: она је стваралачка. Она поново рађа, она прави човека из праха, она из роба прави сина. И свако ко је икад осетио да га је Бог примио после пада, зна – ништа не личи више на усиновљење од оног тренутка када ти Бог опрости и загрли те као да никад ниси отишао.

Знак усиновљења – љубав која преображава

Када неко усини дете, не усваја његову прошлост, него му даје будућност. Исто тако, Бог нас није позвао зато што смо били добри, него зато што нас је хтео. То је Његова слобода, Његова Љубав, Његов загрљај. Али Његово усиновљење у нама мора имати свој одјек. То није само статус – то је позив: да и ми другима постанемо оно што је Он нама био.

Да не делимо људе на „своје“ и „туђе“. Да у свакој души препознамо брата, сестру, дете Божије. Јер прави знак да смо усиновљени није у томе што знамо молитве, ни што идемо у храм, већ у томе што у себи носимо исту осећајност Божије љубави. Онај ко је истински дете Божије, не може више мрзети. Он не може гледати човека као странца, јер у сваком види лик Оца.

Христос каже: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима;“ (Мт. 5,44–45)

Ето, то је потврда усиновљења: кад човек у себи осети снагу да воли тамо где љубав није заслужена. То је Божја крв у нашим венама.

Али Бог зна да је то тешко. Зато нам није рекао: „Будите савршени као ја“, него: „Будите савршени као Отац ваш Небески.“ Он хоће да схватимо да имамо Оца, а кад имамо Оца – имамо и дом.

И зато све што радимо у животу – било да подижемо децу, праштамо, чекамо, волимо – све то постаје учешће у Његовој очинској љубави.

Свако дете које примимо, сваку душу коју не одбацимо, свако срце које загрлимо иако нам не припада – ми тиме сведочимо да смо Његови.

Баш као што је Бог нас усинио у Христу, јер нисмо били Његови по телу, него нас је усинио Љубављу – тако и ми, кад љубимо, настављамо Његово дело.

Можда је зато најдубља истина хришћанства управо онај тихи тренутак кад човек, без много речи, прошапће: „Оче наш…“ и осети да је у том призиву већ све речено: да није сироче, да није заборављен, да припада.

Јер љубав не тражи ДНК – она тражи срце.

И зато је Бог, кад нас је усинио, рекао сваком човеку:

„Од сада си Мој. Заувек.“

ФОТО: фејсбук