Спирала лажи као политичко оружје против Вучића
Изнова се лансирају конструкције о „снајпер сафарију“, „звучном топу“, „мртвом дечаку“, „полицијском терору“, „тајним јединицама“…
Извор: Политика
У тексту који потписује Дражен Живковић, главни и одговорни уредник ТВ Прва за Црну Гору и оснивач портала Борба, разоткрива се модел који се, како он оцјењује, већ усталио у регионалном политичко-медијском простору: методичка, циклична и непрекидна производња лажи усмерена на Александра Вучића. Живковић не описује тек још једну кампању нити уобичајено политичко надгорњавање, већ структуру која функционише као механизам – хладно планиран, ефикасан и непрекидно прилагођаван.
Он указује да сваки циклус почиње истим принципом: удар треба да буде емотивно максимално насилан. Отуд се изнова лансирају конструкције о „снајпер сафарију“, „звучном топу“, „мртвом дјечаку“, „полицијском терору“, „тајним јединицама“ или новим варијацијама старих фабрикација попут Јовањице. Суштина, пише Живковић, није да се једна лаж одржи, већ да лаж – као појава – никада не престане. Зато је шок пожељнији од чињенице, а емоција важнија од провјере.
Када се прва конструкција пусти у оптицај, почиње друга фаза – бескрајна експлоатација. Према Живковићу, тада у игру улази читава параструктура: медији, портали, активисти, политички актери и добро увезани налози на друштвеним мрежама. Циљ није доказати ишта, већ произвести утисак хаоса, комешања, распада. Држава се описује као систем пред колапсом, а Вучић као лидер чији је политички крај већ написан и само се чека да га неко прочита.
Након тога, деманти – ако и стигне – више није од значаја. Живковић примећује да истина увијек касни, да никада не доспе до оног нивоа енергије који је имала иницијална лаж. Они који су подстицали хистерију тихо нестају са сцене и брзо прелазе на следећу тему. Али последице остају: страх је већ утицао на људе, сумња је већ убачена у јавни простор, перцепција је већ измјењена.
Чим се једна лаж уруши, спремна је нова. Живковић описује тај ритам као намерно одржавану заблуду да се „нешто константно дешава“, да је држава непрестано у некаквој кризној спирали, да „има превише случајности“ да би све било случајно. Моозаик који се нуди јавности, истиче он, није никакав мозаик – то је низ неповезаних обмана које се заједно представљају као слика стварности.
Поенту свог текста Живковић формулише директно: то није политика, није јавна дебата, није критика. То је психолошки рат. И он се не води против идеја, већ против поверења – пре свега поверења народа у сопствену реалност. Вучић је ту, по његовом тумачењу, симбол онога што би требало дискредитовати да би се дискредитовала сама стварност. Ако је све лажно, онда је све дозвољено.
Најопаснија последица, истиче аутор, није у томе што се напада један политички лидер, већ у томе што се друштво навикава да не разликује истину од манипулације. Друштво које прихвати да је лаж нормална појава постаје трајно рањиво и лако манипулисано, а када изгуби осећај за истину – изгуби и осећај за слободу.
Због тога Живковић завршава поруком да је, у времену у којем је лаж постала индустрија, најрадикалнији чин – говорити истину. Не зато што је једноставно, већ зато што је једино што још има стварну политичку и моралну тежину.
ФОТО: Политика
