Србија у раљама европског пута

Пише: Владан ПЕТРОВ/Политика

Стара изрека каже: „Што те не убије, то те ојача.” У случају Србије, то би могло значити да ће она, после више од годину дана блокада изнутра, најпре универзитета од стране управа и мањег броја професора и студената, а потом тужилаштва од једног дела врха тужилаштва, и блокада споља, услед неотварања Кластера 3 на европском путу, из свега изаћи јача и стабилнија.

Изрека „што те шири, то те убија” не постоји, али би се могла применити и на људе и њихово здравље, као и на државе, које су се кроз историју, услед претеране територијалне експанзије, временом распадале. Што се Европске уније тиче, она је одавно блокирана за нова проширења (од уласка Хрватске 2013). Блокирана је, међутим, и кад је реч о озбиљним и искреним настојањима да се изнутра системски реформише. Иза старих, у ново рухо невешто преобучених идеја, попут оне о пријему нових држава без пуноправног чланства (без права вета), крије се недостатак праве енергије, чак и бојазан за будућност уније. Случајно или не, крајем прошле године уклоњен је чувени бриселски мурал на којем је писало „Будућност је Европа”, а на том месту подигнута је зграда конференцијског центра Европске комисије. Уместо да се продубљује демократија, шири се бирократија.

Три деценије после пропасти пројекта тзв. Европског устава, ЕУ није ни приближно онаква каквом су је замишљали њени „очеви оснивачи”. Питање опстанка и проширења ЕУ не решава се друкчијом спољном и безбедносном (читај: „ратном”) политиком, него покушајем да се пронађе прави европски идентитет, неопходни минимум заједничких европских вредности. Почетком осамдесетих година, Кундера у свом познатом есеју „Отети Запад или трагедија Средње Европе”, који би се данас могао преименовати у „Отети Запад или трагедија Европске уније”, пише о директору мађарске новинске агенције, који шаље телексом депешу у свет пред почетак руске офанзиве у Будимпешти и каже: „Погинућемо за Мађарску и Европу.” Кундера објашњава да је директор био спреман да погине да би Мађарска остала Мађарска и остала Европа.

Слажемо се с Кундером и „његовим” директором у једном делу: Мађарска јесте Европа, али је најпре мађарска, па европска. То би тако требало да буде у случају сваке државе чланице ЕУ, као и оних држава које се годинама, па и деценијама, налазе у европској „чекаоници”. Стара формула „јединство у различитости” не значи утапање различитости у централизовано јединство, него њихово очување и развијање у савршенијем савезу. Нажалост, изгледа да то није био, а посебно није данас, став бриселске Европе, која делује као отуђени, себични, али више не и самозадовољни ентитет. Таква Европа не признаје да убија своју изворну идеју и саму себе политиком двоструких стандарда, претварајући процес проширења у вашар лицемерја, а квазидемократску реторику у звецкање оружјем. То је њен први огромни проблем. Немогућност интроспекције. Нема искрене спремности за дубље реформе или је можда и прекасно.

Не бисмо се сложили с Кундериним директором у једном делу. Он је спреман да умре и за Мађарску и за Европу. Спремност за умирање није добро решење. Спремност за разговор је много боља. Способност за дијалог је још боља. Уместо да бриселска Европа јача свој капацитет за дијалог, исти онај на који увек декларативно позива своје недовољно „послушне” чланице, попут Мађарске и Словачке, или државе уморне од стајања у њеној чекаоници, ЕУ финансира рат у Европи и јача своју „одбрамбену”, односно ратну политику. То је њен други огромни проблем: неспремност да сагледа тектонске промене у савременом свету, којег не одређује један центар, него мрежа центара. Два велика, видљива центра моћи (САД и Русија), покушавају да кроз дијалог дођу до мира у Украјини. Постоје и центри моћи који су мање видљиви, али изузетно утицајни. Данашња ЕУ није међу њима, а могла је да буде. Чини се да је сасвим у праву Самарџија кад пре коју недељу у „Политици” закључује да „улазак у такву Европску унију не делује рационално нити примамљиво. Барем док се бриселска бирократија не уразуми”.

Што се Србије на европском путу тиче, било је нереално очекивати да ће отворити Кластер 3 до краја ове године. Резолуција Европског парламента из октобра, препуна чињеничних фалсификата, фабрикованих конструкција и антиправних оцена, упорно инсистирање на потпуном усклађивању са спољнобезбедносном политиком ЕУ, тј. на увођењу комплетног пакета санкција Русији и на спровођењу свих, са становишта Устава Србије и међународног права, спорних одредаба Охридског споразума из 2023. године, јасни су показатељи да Србија ни формално неће напредовати на европском путу док се неке геополитичке околности сасвим не промене, а можда ни тада. Не вреде ту ни најразличитије форме „толеранције”: ни уставне промене с најнезависнијим судством и најсамосталнијим тужилаштвом, ни закон о јединственом списку по ОДИХР – ОЕБС моделу, ни по ко зна који пут понављање избора чланова РЕМ-а док се не удовољи „независнима” и „недоказанима”, итд. Поготово је недовољно 28.000, а можда и више, непријављених окупљања на различитим локацијама у Србији, иако се ниједно од њих не може сматрати спонтаним окупљањем у смислу стандарда и праксе Европског суда за људска права у Стразбуру, а многа су била насилна или бар с изражено насилним намерама. Бити „шампион демократије”, чиме се похвалио председник Вучић, у време кад права демократија није на цени, добро је за историју, али није политички пробитачно у садашњости. Правни критеријуми из Копенхагена који су важили за државе кандидате некад, далеко су од Србије колико и Данска и 1993. година. У смислу правних реформи, Србија несумњиво има још много да уради, нарочито у делу који се тиче примене европских стандарда и принципа у различитим областима. Ипак, најновије „не” ЕУ кад је реч о отварању Кластера 3, нема ама баш никакве везе за правним аспектом европског пута Србије. Стога је одлука председника Вучића да не путује прошле недеље на самит ЕУ за западни Балкан, са становишта достојанства државе и интереса грађана Србије, сасвим исправна.

Словачки премијер Роберт Фицо однос институција ЕУ према Србији оценио је као „неправедни третман”, док је мађарски премијер Виктор Орбан погодио у центар: „Дакле, без Србије не можемо ништа да урадимо. А оно што се овде дешава, мислим на третман и понашање према Србији, јесте срамотно. Дакле, потпуно је неправедно. Понашамо се на неприхватљив начин. Србија је више од једне трећине становништва Балкана, региона западног Балкана, економија је ту барем половина српска. Извоз овог региона вероватно је две трећине српски… ЕУ мора прво да прими Србију да би пронашла решења за тешкоће, а затим да напредује с осталим земљама, а не супротно.”

Очигледно није Србија највећи проблем Европе данас, највећи проблем је изгледа ЕУ (С. Љепојевић). Одавно је Маргарет Тачер приметила да је ЕУ „класичан утопијски пројекат, споменик таштини интелектуалаца, програм којем је неуспех неизбежна судбина”. Срби су кроз историју више пута показали да су им блиски утопијски пројекти (на пример, прва и друга Југославија). Стога ће Србија, без сумње, наставити европским путем. Чини се, међутим, да је политички филозоф Драгољуб Којчић у праву кад каже да „Србија јесте на европском путу, али је питање да ли је Европска унија на европском путу”.

Редовни професор Правног факултета у Београду

ФОТО: Саша ДИМИТРИЈЕВИЋ/Политика