Срби Крајине у потрази за гробом
Пише: Илија СМИЉАНИЋ/УСКОК
Постоје датуми који се памте по рођењима, побједама, отварањима мостова или потписивању уговора. А онда постоје датуми као што је 14. децембар 1991. године – дан када је Милован Радосављевић из Допсина кренуо до сестрине куће да нахрани стоку и више се никада није вратио.
То није датум за прославу, није ни званични дан сјећања; то је само једна од оних тачака у времену гдје се један живот прекинуо, а породица остала да чека одговоре који не стижу.
Милован је имао педесет двије године када је нестао. Рођен 1939, одрастао на селу, вјероватно радио на њиви, одгајао стоку, припремао се за крсну славу, гледао дјецу како расту. Онда је дошао рат, и све што је било „нормално“ – кретање до сестрине куће, брига о животињама, обичан сеоски живот, постао је ризик по живот. Милован је отишао да обави посао који је обављао стотине пута прије. Разлика је била само у томе што је била 1991. година, а он Србин у Допсину крај Осијека .
КАДА СВАКОДНЕВИЦА ПОСТАЈЕ СМРТНА ОПАСНОСТ
У истом том периоду, док је Милован нестајао без трага, по селима Западне Славоније смрт је стизала редовно, систематски, као да је постала дио редовног распореда . У Субоцкој Мирко Субановић (1935), у Ријенцима Борислав Вучковић (1947) и Боро Михаљевић (1949), у Цикотама Миодраг Скорупан (1958), у Пакранима Миле Марковић (1952), у Слатинском Дреновцу Саво Станковић (1930), у Воћину Ђуро Плавшић (1941) и Јоцо Николић (1947) — записује Веритас. Имена, годиште, село, то је све што је остало иза њих у извјештајима, јер су њихови животи сведени на један ред у списку жртава .
Питам се: колико пута је неко од њих прошао истим путем до њиве, до комшије, до цркве? Колико пута су помислили: „Само да обавим ово, па се враћам кући“? И онда, једног дана, тај пут није водио кући. Водио је у мрак, у нестанак, у непознато мјесто које ни данас није обиљежено, ни пронађено, ни признато .
НЕСТАНАК ЈЕ ГОРИ ОД СМРТИ
Постоји нешто посебно сурово у нестанку. Смрт, макар била трагична, има завршетак – има гроб, има датум, можда има и опроштај. Нестанак је отворена рана која се не затвара, јер не знаш ни гдје да запалиш свијећу, ни када да кажеш: „Вјечнаја памјат“. Породица остаје у стању суспензије, човјека нема, али ни потврде да је мртав нема, па се живот наставља у некој чудној, болној неизвјесности гдје свака вијест може бити нада, а може бити и крај те наде .
Хрватски регистар несталих и данас води Милована Радосављевића као „нестало лице“ . То је административни термин, стерилан и прецизан, који не говори ништа о ономе шта породица осјећа. Не говори о празном мјесту за столом, о питању које дјеца постављају: „Када ће тата?“ Не говори о годинама чекања, о позивима на разне институције, о нади која полако умире, а никад сасвим не нестаје .
ПАМЋЕЊЕ КАО ЧИН ОТПОРА
Зашто је важно писати о овоме данас, тридесет четири године касније? Зато што заборав је други нестанак, можда тежи од првог. Ако престанемо да изговарамо имена Милована Радосављевића, Мирка Субановића, Борислава Вучковића и свих осталих које је силом уклонила хрватска рука, ако их сведемо на статистику или на ријеч „рат“ која све објашњава а ништа не каже – онда смо им одузели и посљедње што им је остало: сјећање .
Новински чланак, запис на друштвеним мрежама, помен у локалним новинама, то су мали, готово безначајни гестови у поређењу са величином трагедије. Али то су гестови који говоре: „Ми знамо. Ми памтимо. Ви нисте само број.“ То је можда једина правда која је преостала онима чије убиство или нестанак никада неће бити у потпуности расвијетљени, чији починиоци неће бити кажњени, чије посмртне остатке можда никада нећемо пронаћи.
ФОТО: фејсбук
