Срби у Источном Чикагу спајају Дан примирја и Дан ветерана

Када се Ђуро Паић вратио из Заливског рата кући, позван је на бину да скине заставе, он је рекао да ће те заставе оставити дечацима у Крајини – Србима који се боре за свој дом и отаџбину

Пише: Гордана С. ПЕТРОВИЋ/Политика

Хјустон – Дан примирја, касније познат као Дан ветерана у Сједињеним Државама, обележава се сваке године 11. новембра у знак сећања на завршетак Првог светског рата. Амерички Срби обележавају Дан ветерана учешћем у традиционалним америчким прославама и организовањем догађаја који истичу историјско савезништво и заједничке вредности између Америке и Србије.

Источни Чикаго је град у округу Лејк, у америчкој држави Индијана. Смештен је уз језеро Мичиген и удаљен отприлике 47 километара од центра Чикага. Шире градско подручје Чикага има велику српску заједницу која броји око 300.000 људи. Срби у Источном Чикагу ове године четврти пут обележавају Дан ветерана у оквиру своје заједнице. Прослава се традиционално организује на имању српске православне цркве Свети Ђорђе у Источном Чикагу. Велику улогу у организацији има Коло српских сестара.

-Ево како је све почело – присећа се за „Политику” Александра Димитријевић, судија Вишег суда округа Лејк:

-Познавала сам Џорџа Паића од младости. Знала сам да је отишао у Заливски рат. Док је био тамо, ’Уједињени Срби’, бенд из овог краја, увек би свирао песме у његову част или причали о њему на разним игранкама. У једном тренутку, везали су жуте траке за заставу у част или боље речено у очекивању његовог повратка у Сједињене Државе. Када се коначно вратио, позвали су га на бину да скине заставе, а он је изјавио да ће те заставе оставити за дечаке у Крајини – за Србе који се боре за своје домове и отаџбину.

Џорџ Паић је заправо Ђуро Паић, који живи у Краун Поинту, граду у близини Источног Чикага, где се бави угоститељством. Власник је ресторана који служи многе специјалитете укључујући српски пасуљ, ћевапе, пљескавице, а на специјалном менију се повремено нађу и мућкалице. У Заливски рат је отишао са 19 година, непосредно по завршетку средње школе.

-Био сам веома нервозан када су ме, по повратку из рата, позвали на бину да нешто кажем. Моји родитељи, који су 1970. године дошли у Америку са Кордуна, рекли су ми да су на сцени постављене српска и америчка застава, заједно са жутим тракама. Нисам унапред припремао шта ћу рећи, речи посвећене Крајини су саме излазиле из мене. Нисам знао да ће то имати такав ефекат на публику. Људи ми и даље прилазе и питају: ’О, јеси ли ти Џорџ Паић?’ јер је све било снимљено како би други људи могли касније да чују – објашњава Ђуро за „Политику”.

Александра каже да је популарности овог догађаја допринео Дени Даниловић који је водио радио-емисију и био члан бенда „Уједињени Срби”.

-Током ковида дошао је на идеју о емисији петком увече где би пуштао музику и причао о старим временима и забавним данима наше младости. Понекад би у емисији имао госте. Један од гостију био је Џорџ Паић. Случајно сам слушала те вечери. Џорџ је причао о свом времену у Саудијској Арабији. Било је веома дирљиво и потресно – каже Александра и додаје:

-У том тренутку, одлучила сам да ми као Срби који живимо у северозападној Индијани морамо да урадимо нешто да одамо почаст нашим српским ветеранима. Сваког новембра земља слави Дан ветерана, школе одају почаст ветеранима, али ми као српска заједница то никада нисмо славили. Контактирала сам Џорџа и рекла му да желим да урадим нешто да одам почаст ветеранима који су били српско-амерички. Он је пристао.

Ђуро (Џорџ) додаје да је био пријатно изненађен, а такође и почаствован када га је Александра замолила да јој се придружи у окупљању у част наших српско-америчких ветерана. Присећајући се његовог гостовања на радију, објашњава да је његов говор са свечаности био тада емитован и да је том приликом споменуо имена многих ветерана српског порекла, као и идеју о оснивању организације која би могла да их окупи.

-Пошто сам због природе свог посла познавала много полицајаца, питала сам полицијску управу града Хамонда да ли би хтели да се укључе у прославу. Послали су почасну гарду. Имали смо и гајдаше и бубњаре. Био је то тако снажан и дирљив догађај да сам знала да ћемо то радити од тада па надаље – прича Александра.

Ветерани који долазе су, каже Александра, толико дирнути и потресени што их се неко сетио.

-Многи од ових мушкараца и жена никада нису говорили о свом времену у служби. Они који су заиста служили у Вијетнаму коначно су имали прилику да разговарају са другим људима који су прошли кроз исто. Били су то тако јаки емотивни моменти. Тако је у основи све почело. Све је било и остало на волонтерској основи – истиче наша саговорница.

Објашњавајући саму церемонију, Александра каже да се прослава састоји од уводне молитве, након чега почасна гарда представља заставе, гајде и бубњеви свирају песму, црквени хор пева химне, а затим и химне сваке гране војске.

-Џорџ најављује ветеране, који затим говоре. Обично завршавамо програм коментарима у име Кола српских сестара. Такође излажемо различите предмете из различитих ратова. Имаћемо фотографије, униформе, медаље, а неки људи који су освојили медаљу ’Пурпурно срце’ донеће је на изложбу – каже Александра.

ФОТО: Александра ДИМИТРИЈЕВИЋ