Српске студије
Пише: Чедомир АНТИЋ/Политика
Увек се зачудим кад чујем да неко на универзитету без расправе и размене аргумената забрањује једно легитимно право. Посебно је ружно и недопустиво да забране и одбијања прате настојања да саговорници буду оспорени као академски грађани, равноправни саговорници и чак људи. САД и савезници помогли су током протекле три деценије да у Србији буде створена једна велика и изванредно плаћена група, која олако покушава да се сакрије иза читавог једног слоја, па чак и класе, становништва. Оног дела наших суграђана који одавано верују да је „свако крив док се не докаже да је Србин”, као и да је српски народ могуће, дозвољено и чак пожељно вређати, пошто је – забога – он у Србији већински. Још ако неко мање или више све завије у шалу, укључи међу увредљиве квалификације Толкинове Орке, становнике цртанофилмског Коралова, или се подругује митском српском Косову… Онда је тобоже све јасно и непотребно је уопште око свега трошити речи. Супротно мишљење ови људи виде на начин на који га је видео дистопијски Орвелов режим – све са чиме нису сагласни сместа постаје „зломисао”, а потом и „немисао”. Око нечега што „није мисао” не вреди трошити време.
Историчари с Филозофског факултета у Нишу после вишегодишњег запостављања, сегрегације и мобинга – пошто им је виша власт тако отмено, грађански, европејски и западњачки обећала да „ће их укине” – одлучили су да покушају да оснују сопствени факултет. Реч је о научницима који проучавају српску историју, који су да би могли да испуне високе захтеве и стандарде наших закона одлучили да оснују факултет с професорима посвећеним сродним дисциплинама. Да би прецизирали најмањи заједнички садржалац својих тема, назвали су ову нову научну и просветну установу у настајању Факултет за српске студије. Све то било је довољно разним Јовановићкама, Ђокицама и Писаријима, неком В. А. с неновинарског билтена „Данас”, злогласним због идеолошког става и нетолеранције, да им се подсмехну како су затуцани, како ће предавати само Србима, како ће оспособљавати „дипломиране Србе”… Разуме се, није им пало на памет да такав факултет посвећен румунској, бугарској, грчкој или кипарској историји и култури постоји у споменутим државама, чланицама ЕУ. Заборавили су на моћни Факултет за хрватске студије. Не смеју с англистима. Није им чудно што је при Филозофском факултету у Београду Одељење за класичне студије (не филологију – како не би био јасан давнашњи „сепаратизам” у односу на Филолошки факултет). Јер овде су само Срби важни, не би иначе Филозофски факултет у Београду подржао босанско-хрватског шовинисту који је успео да постане део Филозофског факултета у Новом Саду, иако његова струка никада није била део онога чему је посвећен иначе широки спектар занимања научника и студената овог факултета.
Кретање и промене најважнија су особина универзитетског света. Данас се у Кембриџу диче својим издвајањем из Оксфорда, а догодило се то пре много векова зато што су оксфордске световне власти казниле групу студената иако су имали некакав црквени статус. Казниле су их зато што су у пијанству убили једну крчмарицу.
Колеге желе да се издвоје и да створе нови факултет. Дежурни инквизитори и цензори дозволили су да на универзитетима зацарује група енвеооваца; да је у Србији на ареопагу њене науке и просвете проблем само спомињати Србију и српски народ; да је на факултет, какав је онај на којем ја радим, недовољно пет година да програм који катедра посвећена српској историји предлаже дође на савет тог истог факултета! На истом факултету чиновница, пристигла из невладиног сектора, пише наређење редовним професорима да прилагоде своје уџбенике из иностранства наметнутом новоговору, иако су се против тога изјаснили сви филолошки факултети и институти који проучавају српски језик! Мастодонтско Наставно-научно веће на ово се није ни осврнуло.
Србија ће, наравно, без обзира на све наведено, чак и да с факултета и института протерају све оне који су посвећени српским студијама, увек имати своје посвећене наставнике и научнике. Па код нас је критичка историографија победила деценијама пре него код народа и држава којима се данас ови туђински шовинисти и српски аутошовинисти диве. Увек ће овде бити Илија Пржића, Драгослава Страњаковића и Сава Шумановића; па макар и само зато да их неко убије. Биће увек и оних које ће туђин да прогони. Није све српско спаљено с моштима Св. Саве, увек ће имати шта да се спали и биће и Синан-паша да то учине. И управо зато, ова је борба велика и нема везе с тим да ли ће група професора успети да створи нешто боље и успешније, те напусти оне моћне и подле – који их терају на Косово, да их тамо други прогоне – недостојне био којег универзитета. У овој борби победиће онај ко је праведан и частан, а неправде и жртве само су трновит пут ка тријумфу науке, просвете и народа.
Професор Филозофског факултета у Београду
ФОТО: Драган СТОЈАНОВИЋ
