Српски војници гинули су за слободу хрватских домова

Пише: Влајко ЧУКИЋ

Изражавање спремности да се гине за свој дом није никакво откриће нити специфичност појединих групација, већ част и обавеза које се не показују речима већ делом. Изражавање мржње с тим светим речима према било којем народу је варваризам. Из тих разлога наступање појединаца или група хрватских грађана какво је забележено према Србима у Загребу и Сплиту не може се ничим правдати, па са таквима не треба ни полемисати ни имена помињати.

За велико је чудо да се овакви наступи могу исказивати у земљи где су поникли великани Мавро Орбини, Јурај Крижанић, Андрија Миошић, Људевит Гај, Антун Матош, Фрањо Рачки, Јосип Штросмајер, Анте (Ловра) Павелић, Стјепан Радић и многи други заговорници уједињења Јужних Словена.

Свако наступање за „очишћавање” Хрватске од Срба (или било којег народа) јесте ван здравог разума и људско-божјег појмовања. Тим поводом најбољи одговор су дали браћа Хрвати, 1918. године. Па се подсетимо тога:

У дневним новинама „Обзор”, штампаним у Загребу, на првој страни је писало:

„Српске су чете и југословенске легије попут бујице проваљивале готово цијелим Балканом и побједоносно ушле у Београд.

Краљевина Србија која је имала бити уништена, погажена и раздијељена диже се опет, ускрисује под моћном заштитом западних власти – својим јунаштвом, мукотрпношћу и издржљивошћу.

Доскора ће Београд поздравити свога краља, своје Народно представништво, а надамо се да ће примити и своју браћу из свих наших крајева на честитање и на договор око зидања заједничког дома.

За данас морамо да захвалимо српској браћи што су на прву нашу молбу похитали да нам помогну у невољи и да нас очувају од распуштене аустроугарске војске.”

Расположење браће Хрвата у Сплиту, после српског ослобођења Хрвата од осмовековног окупатора, исказао је у име Земаљске владе Далмације вођа Хрватске пучке странке Јосип Смодлака, 20. новембра 1918. године:

„Браћо срцу нашем најмилија – неумрли витезови српски. Добро нам дошли непобједиви соколови наши!

Добро нам дошли ослободитељи наши, дико наша, поносу наш, цвијете наш најљепши и најмилији!

Благословен био час, кад вас видјесмо! Благословена вам свака стопа била!

Благословене мајке, које вас родише!

Благословени опустели домови ваши, који се у црно завише, да нама вазмогне синути ово златно сунце Слободе, што нас сад обасјава…

Добро нам дошли славом овјенчана браћо наша, осветници, закрилници наши, а ето сад и стражари нашега сињег мора!

Јуначки синови јуначке земље, који послије тешких шест година ратовања долазите на ово кићено приморје, ви већ давно прекорачисте међе и мале и велике Србије.

У овом сте граду данас далеко преко граница Душанова царства.

Ви освајате и стварате ново, куд и камо веће и силније царство, Југославију, заједничку државу и мајку нашу.

Али и ово је ипак све Србија ваша, ово је Највећа Србија – јер ће Југославија, коју ви својом крвљу искуписте, бити способна и достојна да живи, само док буде имала дух ваше мале Србије, која је вас родила и научила умирати за слободу. Ову велику нашу државу ви освојисте већ прије почетка свјетскога рата. Ви ускрсисте Југославију из гроба, још онда кад први пут осветисте Косово и повратисте Душанове престолнице. Свака ваша ондашња побједа је два душманина у срце погађала.

Освајајући Куманово, ви освојисте Сплит; освајајући Прилеп, ви освојисте Загреб; освајајући Битољ ви освојисте Љубљану. Јача и силнија од побједе оружјем, била је онда ваша побједа над срцима нашим, над клонулости нашом; над очајем нашим.

Ваша јуначка дјела нас подигоше из ништавила, по вама нам опет омили живот, који до тада бијаше животарење робова; по вам нам опет омили род наш, кога се стидијасмо, и земља наша, коју проклињасмо, јер туђину служијаше!

Наш препород, па сада наше Ускрнсуће то је у највећој мјери дјело ваше, војске српске. На једну страну ваша дјела, а на другу што учинисмо сви ми остали, од Соче до Бојане ваша ће страна претегнути.

Зато вас волимо, војници српски, зато вас славимо, зато вам име дижемо до небеса!

И заједно с вама кличемо ономе, који вас је уредио и приправио за побједе, што вам цијели свијет завиди, врховном вођу вашем, унуку Великога Вожда, краљу вашему и нашему.”

Овакве свете речи, изречене након витешког подвига Српске војске, вредне су вечног памћења и поштовања док постоји Јужних Словена.

Остаје само питање: Где је Југославија за коју је, у Првом светском рату за стварање и у Другом за очување, страдало преко три милиона житеља? Нема је! Издробљена је на шест државица. На географској карти света, где је некада поносно стајало име Југославија, данас су исписане цртице граница држава унутар којих нема места да се напишу њихова имена, већ се тумачење бројева даје на морском обележју.

Данас је политички појам „југославизација” симбол дробљења државе истородног народа, појам незахвалности створитељу државе и страдалим жртвама.

Председник Покрета југословенске перспективе, регистрованог 1990. године са седиштем у Приштини

ФОТО: Викпедија/Политика