Српски суицид – 5. октобар
Пише: Славко БАСАРА
Недјеља, 25 година послије. Света литургија у храму…
Био је четвртак, уличари су „оковали“ Београд. Пријестолницу свију Срба. Имали су своју „визију“, „идеју“ и „демократију“, али су заборавили само једно…
Да долазе са улице!
Такво је вријеме било, уличари су нам „кројили капу“.
Треба ли да се стидимо 5. октобра?
Нимало?
То је наша историја. Он нам је показао какви (не)треба да будемо.
Можда нам се десио случајно и неодмјерено? Али га памтимо, неко по добром неко по злу.
Нема злих дана, само постоје неодмјерени људи који датуме стављају у своју службу!
А сваки дан и датум је од Бога дан, тако да…
Боље да останемо нијеми, да нам се не понови, 5. октобар.
Неки сада сањају 6. октобар, којег никад неће бити, бар што се Србије тиче. Хоће, као 279. дан у календарској години.
Данас у Србији постоје исти људи за које „званична“ Србија каже – БЛОКАДЕРИ!
Српско питање јасно и гласно каже да су то уличари, од зла оца и горе матере!
Тако треба да каже и земља Србија, јер они покушавају да сруше њу, нашу Матицу, Отаџбину, земљу којој једино припадамо.
Нека пети октобар 2000. године буде вјечити споменик нашег суицида! Као народа…
