Српској браћи

Пише: српскопитање

Предивна хрватска песма „Српској браћи“ написана током Балканских ратова – да ли је ико памти?

Рикард Каталинић Јеретов је био хрватски песник пореклом са Истре, један од носилаца тамошњег народног препорода, који је, надахнут и задивљен, након Кумановске битке написао једну од најлепших поема српском народу.

Српској браћи

Мојег виенца браћо, нема, јоште нема,

Од пјесме је сваке боља шитња ниема,

Не може вам Хрват да опјева славу,

Ни ловора граном да вам вјенча главу,

Та најлепши виенац и најлепше слово

Вашој вечној слави то је Куманово!

Косово је ваше… Цар се Душан буди…

И Марко је усто!.. Ви сте данас људи!

Наша јадна раја ето из далека

Чула, гдје се ори ваша бојна јека,

Шутјела је само; што ће раја биедна

Свога круха гладна, своје воде жедна?

Хтјела је заорит — — ал’ закука јаче,

Да у вашим мртвим своје живе плаче

Убише је патње, недаће и муке,

Не зна раја више нити у хајдуке!

Не треба вам пјесма од брата Хрвата,

Јер су ваша дјела пјесме суха злата!

Ви сте својом снагом ускорили зору

И вратили сунце рођеноме двору.

Позвали сте Марка на пир нове крви:

Хероји сте данас на Балкану први.

Са Бугаром братом удристе још боље

Виенац ваше славе реси Дринопоље!

Мојег виенца нема… Тражим болну рају,

Да је слабу купам у вашему сјају,

Да је крстим опет вашом рујном крви

Да постану орли њени слаби црви,

И науче ови невољници спети,

Да је добро живјет, ал’ још боље мриети,

И кад негве стисну и ноге и руке

Онда треба поћи опет у хајдуке!

Рикард Каталинић Јеретов, песник, далеко је од безначајне личности у историји хрватске литературе. Уосталом, тешко би се по неком таквом назвала основна школа; она која носи његово име налази се у Опатији, на пола пута до његовог два километра удаљеног родног Волоског, малог рибарског места на Истри, на обали Кварнерског залива, где је дошао на свет 8. јануара 1869. године. Завичај је одиграо велику улогу његовом књижевном развитку, што се може видети и из избора његових псеудонима које је често користио: Барба Рике, Вељко Јеретов, Драган Зоранић, Јоја Јатаган, Рико испод Учке, Фране с Марсећа.

Можда је то баш зато, што је рано био истргнут из истарског миљеа, због личних и политичких околности и невоља; мајка му је преминула када је имао свега шест година, отац, поморски капетан, махом је био одсутан, па га је подизала родбина, због чега ни основну школу није похађао искључиво у Волоском, него и у Костајници, гимназију и Трговачку академију у Ријеци, студије страних језика у Бечу, Минхену, Паризу и Лондону. Након 1890. само је током 1912—1915. живео у Опатији, када је радио као благајник Дружбе св. Ћирила и Метода за Истру: иначе је десет година живео у Задру, дванаест година у Сплиту, девет година у Загребу, па опет у Сплиту током последњих 26 година живота. Али две његове најважније песме, „Сипар“ и „Градићу мој лепи“, прва о родном месту мајке, друга о Волоском, показују колико је чезнуо за Истром.

Разлог првог преласка у Сплит 1900. имао је везе са његовом пет година старијом сестром Албином, која се удала у трговачку породицу Чорак, па ју је он пратио и у граду под Марјаном се запослио као трговачки чиновник, изгледа баш у зетовљевој фирми; разлог одласка из Сплита опет би могао имати везе са Албином, будући да је она 1910. преминула и била покопана на Ловринцу, заједно са осталим члановима породице свога супруга, где ће и Каталинић Јеретов 44 године касније бити сахрањен.

Као један од најистакнутијих представника хрватског народног препорода на Истри, заједно са Виктором Царем Емином, као суоснивач читавог низа књижевних и других часописа, као сарадник безброј листова (између осталог и „Српског књижевног гласника“), током целог тог периода живота имао је много проблема са аустроугарским властима, касније и италијанским.

1915. је био мобилисан у аустроугарску војску, изгледа је само вршио канцеларијске дужности у Љубљани, али је нешто згрешио због чега је крај рата дочекао у бечком затвору, из којег је пуштен после слома Дунавске монархије, након чега се у јесен 1918. вратио у земљу и постао члан Народног вијећа новостворене Државе Словенаца, Хрвата и Срба, које је донело одлуку о уједињењу са Краљевином Србијом и стварању Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

У међуратном периоду супротстављао се италијанизацији Истре, која је пала под њихову власт, а исто се наставило и током Другог светског рата, који је у Сплит стигао тринаест година након што му се Каталинић Јеретов вратио; фашистички режим интернирао га је у логору на Липарима, али је, као већ старац, дочекао ослобођење читаве земље, напокон и родне му Истре. Преминуо је 29. септембра 1954. у Сплиту.

Прву песму је објавио када је имао свега петнаест година, а најзначајније збирке су му „Поздрав истарског Хрвата“, „С моје лире“ те „Нашим морем и нашим крајем“; песме му се јављају и у бројним антологијама песама о Загребу, о Сплиту, о Боки Которској, божићних песама, ускршњих. Да ли се песма „Српској браћи“ — објављена у недељу 28. априла 1913. по старом календару у броју 15 специјализованог српског листа „Балкански рат“ — нашла у било којој збирци или антологији, не знамо.

Могуће је да је преузета из неког далматинског листа, али то нисмо успели да утврдимо; преко архиве Националне и свеучилишне књижнице у Загребу сазнали смо да је поново штампана у „Календару“ Народне одбране у Београду 1926, заједно са „Истарском легендом“, али сматрамо да се мирне душе може рећи да је „Српској браћи“ потпуна непознаница свима, сем најбољим познаваоцима лика и дела Рикарда Каталинића Јеретова; другим речима, у Хрватској можда и понеко зна за ову песму, у Србији готово нико.

Песма, из чијих се редова у потпуности схвата његово потоње учешће у стварању Југославије, по потпису се може видети да је написана у Спљету, то јест Сплиту (крајем 19. и почетком 20. века водила се озбиљна битка око тога како ће се тај град званично звати; Сплит је икавски облик стар шест или седам векова, док је Спљет био релативно нов и самим Сплићанима стран, производ потребе лингвиста да све преведу на штокавски ијекавски изговор у име заједничке српскохрватске норме; али чак се и ту види југословенство овог песника, као и дошљаштво у Сплит, пошто му изворно име, које је било при срцу обичног света, ништа није значило, па је стога „спљечарио“, како су то називали ондашњи Сплићани).

Вероватно је настала током прве фазе Првог балканског рата, у јесен 1912, недуго након Кумановске битке, пошто је већ 1913. Рикард Каталинић Јеретов био у Опатији. Поред тога, написана је по старом хрватском правопису, па између слова „и“ и „е“, у речима у којима до изражаја долази ијекавски дијалект српскохрватског језика, непостоји слово „ј“.

Извор: српска историја