Стварање бошњачке нације од стране Алије Изетбеговића и довођење Балкана у нестабилност (2)
Пише: Спасоје ТОМИЋ
Историјска анализа не смије бити вођена емоцијама, већ чињеницама и континуитетима. Управо зато је неопходно указати да одлуке донијете током ратних деведесетих нису настале у вакууму, већ су биле резултат дугог идеолошког формирања Алије Изетбеговића и његове визије Босне и Херцеговине. Та визија, иако формално упакована у речник демократије и грађанства, у својој суштини носи јасне елементе политичког исламизма и националног ексклузивизма.
„Исламска декларација“, коју је Алија Изетбеговић написао много прије рата, представља идеолошку подлогу његове касније политике. У том тексту се недвосмислено одбацује могућност суживота исламског и неисламског друштвеног поретка, што директно доводи у питање искреност каснијих тврдњи о мултиетничкој и грађанској БиХ. Када се тај идеолошки оквир стави у контекст рата, постаје јасно да стварање бошњачке нације није било спонтано нити условљено искључиво спољним факторима, већ дио ширег политичког пројекта.
Посебно је значајно нагласити улогу међународног фактора, који је Алијину политику често посматрао кроз поједностављену дихотомију „жртве и агресора“, занемарујући комплексност сукоба и страдање српског народа. Под изговором заштите територијалног интегритета БиХ, прећуткивани су злочини над Србима, док су Алијине формације представљане као искључиво одбрамбене. Такав приступ није допринио миру, већ је додатно охрабрио радикалне елементе и продубио неповјерење међу народима.
Увођењем појма „Бошњак“ као искључивог националног идентитета муслимана у БиХ, створена је нова линија подјеле. Дотадашњи муслимани југословенског културног круга постали су дио нове националне конструкције, чији је темељ постављен у рату, а не у мирнодопским условима. Та чињеница је од кључног значаја, јер идентитети настали у ратним околностима по правилу носе у себи елемент конфликта и трајне нетрпељивости према „другом“.
За Србе у БиХ, ова трансформација значила је губитак било каквог осјећаја сигурности. Политичке поруке које су долазиле из Сарајева нису нудиле компромис, већ централизовану државу у којој би Срби, као конститутиван народ, били сведени на националну мањину. Одбијање легитимних српских захтјева за аутономијом и равноправношћу директно је водило у сукоб, који је касније коришћен као доказ „српске агресије“.
Не може се занемарити ни чињеница да је Алијина политика дугорочно произвела нестабилност која ни данас није превазиђена. Босна и Херцеговина остаје дубоко подијељено друштво, без истинског повјерења међу народима, управо зато што ратни узроци никада нису искрено анализирани.
Умјесто суочавања са властитом одговорношћу, Алијино политичко насљеђе у једном дијелу бошњачке јавности и даље се представља као неприкосновено и морално беспрекорно.
Из перспективе историјске науке, али и искуства народа који је платио високу цијену, јасно је да стварање бошњачке нације 1993. године није донијело стабилност нити помирење.
Напротив, тај чин је институционализовао ратне подјеле и оставио отворене ране које и данас оптерећују Балкан. Историја нас учи да мир не настаје наметањем идентитета и негирањем страдања другог, већ искључиво кроз равноправност и уважавање свих народа.
У наставку овог фељтона биће анализиране дугорочне последице Алијине политике по уставно уређење БиХ и положај српског народа у послијератном периоду, као и улога међународних протектора у очувању једног нефункционалног и нестабилног система.
Текст је фељтонског типа, заснован на историјским чињеницама. Аутор је магистранд историје
ФОТО: фејсбук
