Сјећање на Владику Његоша

Његошев број „Политике” из 1925. године. Посмртна голгота Његошева

Пише: српскаинфо

Потез без преседана у својој историји, „Политика” је учинила 18. септембра 1925. године, објављујућиизнад свог заглавља – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ”.

Била је то нека врста увода у оно што ће се догодити 21. септембра, када су пре 75 година, 21. септембра,на Цетињу свечано пренетеЊегошевекости из Цетињског манастира у новосаграђену капелу на Ловћену.

„Политика” је из дана у дан, две недеље пре и после тог догађаја, објавила низ текстова посвећених Његошу, дајући велики простор, па и по неколико страна, низу аутора који су из различитих углова осветљавали животни пут, владичанско и државничко дело Његошево и његов колосални поетски опус.

У неколико наставака објављена су сећања Матије Бана, сећања лорда Кларенса Паџета, односно његова два официра, о мисији коју су имали на Цетињу 1848. године, текстови Вука Караџића, др Алексе Ивића, др Николаја Велимировића, Љубе Ненадовића, Вука Поповића, Иве Андрића и низа других аутора.

Од сарадника „Политике”, тих дана су интензивно писали Григорије Божовић, а Добрица Кузмић и Живко Милићевић били су извештачи.

Кузмић је пратио пут краља Александра који је са краљицом Маријом и свитом тих дана био у својој првој и последњој званичној посети Црној Гори. Путовали су преко Охрида, Скопља, Призрена, Косовске Митровице, Пећке патријаршије и Дечана, да би се потом преко Чакора спустили до јадранске обале, а онда отишли на Цетиње.

Учествовали су у централном догађају преношења Његошевих посмртних остатака у капелу која је, у ствари, била задужбинско здање краља Александра. Он је одлуку о њеној градњи донео у јулу 1925, када је одустао од скупог пројекта Ивана Мештровића за подизање Његошевог маузолеја.

Одлуку да на Језерском врху на Ловћену подигне црквицу и да у њој буде сахрањен, Његош је донео за живота, а градња је започета у јуну 1845. године. Тек 27. августа 1855, четири године после његове смрти, Његошеви остаци пренети су из цетињске цркве у цркву светог Петра на Ловћену.

Почивали су у миру на том „Гибралтару Адријатика” доноћи 12. августа 1916. када су по налогу с највишег места из Беча, аустријски окупатори девастирали црквицу и Његошеве кости поново пренели на Цетиње.

У царском Бечу, пад Ловћена био је виђен као највећи успех Аустро-Угарске у Првом светском рату, због чега су и хтели да уместо Његошеве капеле подигну грандиозни споменик који представља „генија победе и славе”, односно Аустрију и њеног цара Фрању Јосифа, јер је Његошева капела, као неки „барјак пободен у стену Црне Горе изазивао монархију”.

План се изјаловио, Аустро-Угарска је збрисана у рату са светске политичке мапе, а после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар је одлучио да се Његошеви посмртни остаци врате тамо где су и били, сада у краљеву задужбину на врху Ловћена.

Много деценија касније, девастирано је и то здање, после деценије жустрих полемика, да би на врху Ловћена био подигнут Његошев маузолеј, по пројекту Ивана Мештровића.

Замена Његошеве црквице маузолејоми јавна дебата вођена тим поводом током шездесетих година минулог века,потврдилису да подизање споменика личностимакоје су оличење највиших, најдубљих трагова у судбини свога народа, може покренути основна питања не само естетске већ и расправу онајбитнијим историјским, моралним идуховним питањима времена.

Сасвим разумљиво, пошто је реч о државничком, дипломатском, духовном, естетском и културолошком врху који је достигао Његош својим делом, а нашта је графичком метафором, симболички, указала и „Политика” 18. септембра 1925. штампајући изнад свог заглавља путоказ – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ”.

Посмртна голгота Његошева

Прије 176 година, дојављивали су жбири царској Вијени да владика и пјесник, Петар I I Петровић Његош, вођен „ноћним визијама“, гради цркву, на Језерском врху. То се догађа 1845. године, кад је у Београду штампана „Луча микрокозма“, у чијој Посвети се Његош обраћа свом учитељу, Сими Милутиновићу, стиховима: „Судба ти је и моја позната; / мислим, нејма подобне на земљи: / до вратах сам изника тартара, / ад на мене са проклетством риче, / сва му гледам гадна позоришта; / ал на судбу викати не смијем – / надежда ми вољом творца блиста!“.

Посвећујући цркву на Ловћену свом стрицу, Светом Петру Цетињском, Његош је тај највисочији олтар назначио за мјесто гдје се служи небеска литургија.

 На умрлом часу Његош оставља аманет: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да испуните, а ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учињет, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу“.

Његош црне слутње и суд онима који буду погазили његов аманет, изриче у пјесми „Ловћену“, која није објављена за пјесниковог живота, већ у књизи „Живот Петра I I Петровића Његоша“ (Матица српска, 1914. године), као препис Вука Врчевића.

У тој пјесми Његош вели: „Ти одбијаш сваког створа друштво / што не сличи орлу ал курјаку, / ал Милошу или Карађорђу, / а отровне бљујеш анатеме / на вуковце, рода издајице“.

Као да је, за живота, Ловћенски пророк хтио да одбрани Ловћен, од издајица свога рода, које именује као „вуковце“ (по Вуку Бранковићу), који ће, видио је тајновидац, срушити завјетну цркву Светог Петра, и у њој, његов гроб разорити.  Четири године по Његошевој смрти испуњен је аманет. Пренесени су његови земни остаци из Цетињског манастира у цркву Светог Петра, на Ловћен. Није било више бојазни да ће му Турци одсјећи мртву главу.

Чинило се да је Његош нашао вјечни мир. Али, његово посмртно страдање тек је предстојало, у ери страшној, у 20. стољећу.

Ловћенску драму је наслутио и млади поета, будући књаз и краљ Црне Горе, Никола I Петровић. У пјесми „Шетња на Ловћен“ (1858), вели: „Срећна ми буди, Ловћен-планино“. Готово шест деценија потом, господар Црне Горе је доживио пад Ловћена, рушење цркве Светог Петра и скрнављење гроба Његошевог.

Узалуд је митрополит Митрофан Бан позивао аустроугарске окупационе власти да оставе на миру Његошеве земне остатке. Гувернеру Веберу, који је издао наредбу да се Владичини посмртни остаци пренесу с Ловћена на Цетиње, митрополит је објашњавао „да је Његош био не само господар Црне Горе, већ и пјесник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама“.

Колико су ти аргументи тронули Вебера свједочи и његова наредба да се изврши ексхумација, и то ноћу.

Како је изгледао тај вандалски чин, непоновљиво казује Милош Црњански, у својој „Свирепој успомени из доба окупације“, коју је објавио у Српском књижевном гласнику, 1925. године, под насловом „Његошев гроб“. Суштину текста чини свједочење очевица тог страшног чина, Лазара Матковића, официра аустријске војске, за коју Црњански каже да је „увек заударала гробарски“.

Посматрао је Лазар, испод старе букве, како војници „кришом као лопови“, сносе низ Ловћен Његошеве земне остатке. Сјутрадан је, с двојицом Чеха, отишао на раскопани гроб Владике Рада, на којем су Аустријанци спремали ломачу, да „гробу нестане и трага а камење растуре“. Матковић је сишао у празну раку и „нашао један краљешак, који је вирио из земље. Костур владике Рада био је расут“. Потом је нашао „пету и затиљак“. Понијели су те три кости. Србин и два Чеха су о томе ћутали.

Лазар је чувао Његошеве кости, као светињу. Тајну је повјерио Цетињској Митрополији 1921. године. Добио је упутство како да их допреми у Црну Гору, да се Владичине оскрнављене и поскитане кости саставе и уцијеле. Пренесене су у манастир Савина, у Херцег Новом, а одатле у Цетињски манастир, гдје су, од 1916. године, остаци Његошевих остатака почивали.

Милош Црњански, усхићен Његошевим повратком на Ловћен, не слути да обновом Капеле није дошао крај Његошевим страдањима. Објављује да посмртни остаци највећег српског пјесника ту остају, „да почивају и утичу на нас, занавек“.

Као што је митрополит Митрофан Бан покушавао да уразуми аустријског окупационог гувернера, да не скрнави Његошев гроб, тако је и митрополит Данило Дајковић тражио од комунистичких гувернера Црне Горе, да поштеде цркву Светога Петра Цетињског и Његошев гроб, од рушења.

Ако су већ сахрањивали Бога, зашто би за њих биле светиње Његошев аманет и гроб. Један је рекао Митрополиту да ће Капела бити срушена, и кад би сви судови свијета пресудили у његову корист.

Узалуд су били апели и вапаји Српске православне цркве, српског народа и његових највећих интелектуалаца, као и разумног и цивилизованог свијета. На Ловћену је содом запушио. Почео је сумрак Ловћена и сумрак Црне Горе. Наступило је помрачење сунца. Страшни Минотаур Петра Лубарде изишао је из Тартара, и стао да прождире свету Ловћен-планину.

Попут Лазара Матковића, и она два незнана јунака, који бијаху Чеси, што су из раскопаног гроба спасавали Његошеве расуте кости, сад је, након готово шест деценија, један часни иновјерац, Исо Махмутбеговић, из Бистрице, крај Бијелог Поља, одбио да удари крампом у „влашку светињу“. Освјетлао образ и спасао душу своју.

А шта су чинили несрећни припадници Његошевог племена? Заклели су се оцу лажи да ће разорити свештени Храм и згомилати га у паганско капиште.

Како страхобно звуче Његошеви стихови: „И имају разлог Црногорци на нас дићи проклету гомилу“. Тај „разлог“ остаје недокучив људском уму.

Ено гомиле камења од цркве Светог Петра Цетињског, на Ивановим коритима. То је потомак оне гомиле од Његошеве капеле, начињене аустријским топовским ђуладима. То је раздробљена глава Ловћена. То су камени членови тијела, које у мукама издише. То је каменована Црна Гора. То је Његошев аманет, бачен под гомилу, од стране Црногораца. То је наш срушени Зид плача. То је наша „туга и опомена“. То је наш кошмарни сан. То је наш црни образ, пред Богом и свијетом!

Његошу су дужни сви који говоре српским језиком

Његошу су дужни сви који говоре српским језиком, ма како се он данас, на разним странама, звао. Дуг САНУ је велики онолико колико је велика част што је Његош, уз Стерију, Симу Милутиновића Сарајлију, Вука Караџића, Јана Колара, Јована Хаџића, Људевита Гаја, Шафарика, Јернеја Копитара, Платона Атанацковића и Саву Текелију, био један од њених првих чланова, у време када се она зачела као Друштво српске словесности.

Српска академија наука и уметности, наглашава Бећковић, клања се Петру Другом Петровићу Његошу, члану Друштва српске словесности, небоземном стубу не само Академије него и српске словесности, свести и савести.

– Допустите да почетак овог свечаног слова у славу његовог две стотог рођендана препустимо речима двојице председника Српске краљевске академије. Јован Цвијић је написао да нема никога другога у српској књижевности који би био тако потпун представник најдубљега осећајнога и мисленога у нашем народу као Његош, а најскрупулозније перо Слободана Јовановића потписало је реч да у целој нашој књижевности постоји само један горостас, а то је Његош. И други академици: Лаза Костић, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Бранислав Петронијевић, Јован Дучић, Исидора Секулић, Вељко Петровић, Иво Андрић, Меша Селимовић, овенчали су га речима које се употребљавају само једном, а без Његоша би остале заувек неутрошене – подсећа Бећковић.

Као што је нека бака у Енглеској, коју су из села одвели да гледа неки Шекспиров комад, после представе рекла „ја ово све знам”, тако и Његошев песмотвор однекуд знају и разумеју и они који га нису читали. Он је само записао оно што су сви знали и памтили. Свако истинско уметничко дело, сматра Бећковић, обраћа се небесима.

У једном запису о Његошу, подсетио је Кољевић, сер Џон Гарднер Вилкинсон, енглески археолог и етнолог светског гласа, који се бавио изучавањем обичаја и религије старог Египта, запазио је да је Његош придобијао наклоност своје пастве тако што је погађао из пиштоља лимун који баца у ваздух неко из његове пратње. Поред гађања лимунова из пиштоља Његош је имао и других занимљивих подухвата за време своје владавине, који се огледају на сваком кораку у његовој кореспонденцији.

Многи од личних доживљаја у „бесудним” временима били су стваралачки изазови за Његоша у „Горском вијенцу” и, нарочито, у „Лажном цару Шћепану Малом”. У „Горском вијенцу” то је очигледно; на пример, кад Игуман Стефан говори о пакленим супротностима овоземаљског живота: „Што је човјек, а мора бит човјек!/ Тварца једна те је земља вара,/ а за њега, види, није земља./ Је ли јавје од сна смућеније”? Као и кад он мало затим додаје: „Св’јет је овај тиран тиранину,/ а камоли души благородној”! Ти стихови, истиче Кољевић, донекле звуче као народна пословица, али ове речи Игумана Сефана као оноземаљски поглед на свет далеко су од саветодавне народне мудрости.

Као тридесетогодишњак, каже Вуксановић, Његош је  почео да обележава место за гроб. Одабрао је из „Горског вијенца” Црквину, ловћенски врх, тако назван, јер је на њему некад била црква, и тамо себи подигао малу капелу, склопиту и округлу. Судњи час је предосећао и писао тестамент, знао с ким има посла, сумњао и проклињао: „Ко ишта од овога овђе уписанога преиначи био му црн образ пред људима и јаростни се суд божји над њим извршио за ту грдну неправду коју би пред лицем неба и земље учинио.” У последњи дан октобра, лучиндански и новокалендарски, склопиле су се очи које су прве виделе донебесну „Лучу микрокозма”. Прекрстили су му руке на прсима. Мало дана је фалило да напуни тридесет и осам година.

У тмуши, у карамуклој осами, у најкаменијој виделици коју смо икад створили, на два века од дана када је стигао међу своје, када су његови Црногорци постали још више Црногорци, од оних који су пре четрдесетак година уместо цркве дигли „проклету гомилу” без крста, најумнији српски песник исту муку мучи као некад док је горео за Лесендром и за Црквином.

Заокружена су, вели Вуксановић, Његошева два века мука, на оба света, а као да је тек почело свеколико ружење, скрајњивање и књижевно укопавање.

Преузето: Ројалистички клуб

ФОТО: фејсбук