Тешко је бити Србин…
Пише: Светислав ПУШОЊИЋ
Лако је бити Хрват, Бошњак, Монтенегрин, Шиптар, тешко је бити Србин.
Сви редом иза себе имају Ватикан, Немачку, Европску унију, Америку, НАТО-пакт… Србин иза себе нема никога, буквално никога!
Када пола милиона Хрвата запева; “Ој Неретво, теци низа страну / Носи Србе плавоме Јадрану“ све побројане овоземаљске силе-чудовишта правиће се да ништа не чују (или ће то евентуално по медијима минимизирати као испад “групе екстрема“). Али када Србин на зиду неке београдске зграде напише “Србија Србима“ исте ће се хорски огласити о “пузајућем фашизму у Србији“ и зазивати радикалне мере и притиске (након мноштва таквих у последњих тридесет пет година). А ако нема ни графита као повода, онда ће измишљати фантастичне сценарије о “лову на људе“ које су наводно усред ратом захваћеног Сарајева организовали Срби за иностране декаденте.
Када се неко мрзи из све снаге, према њему нема никаквог обзира, мере, укуса, тада се злој машти до краја пушта на вољу.
Стога није чудо што многи Срби и у Србији и ван Србије гравитирају ка хрватштини и желе да се поистовете са њом. Не ради се о стварној љубави према Хрватима, већ о несвесном импулсу слабих карактера, који гравитирају ка миљеницима овоземаљских сила, зато што и сами желе да постану исти такви миљеници и са плећа скину терет националног крста. По принципу: ако се зближиш са пуленима главних силеџија у кварту бићеш и сам прихваћен као још један њихов пулен.
Али прави пут је увек тежи пут, па тако ни Србин у правом смислу те речи не може бити било ко, већ само оној који не пориче себе макар остао “без ниђе никога“ (како гласи наслов једне Бећковићеве поеме). Макар против себе имао све овоземаљске силе, па и своје најрођеније ако запристану за њима.
Нека се диви и Америци и Европској унији и НАТО-пакту ко хоће, нека проклиње и себе и народ што им нисмо мили попут Хрвата (Бошњака, Монтенигера, Шиптара), али ја сам одрастао на српским народним бајкама, где најпрезренији међу тројицом синова, од кога су дигли руке и отац и браћа, трпи мноштво недаћа, доспева на ивицу катастрофе, али напослетку једини савладава чудовишта, аждаје, караконџуле, даје праве одговоре на постављене загонетке, жени цареву кћи и наслеђује њеног оца на престолу.
“На мрзнику кућа стоји“ говорила је моја покојна стрина Лела, што ће рећи да се често баш у ономе кога сви одбацују и презиру, крије стварна људска вредност, на којој се темељи и чува стварни људски поредак.
А онима који ће рећи да су “бајке једно, а реалност друго“ одговорићу цитатом из “Разговора“ Леонида Липавског, коме рече један од саговорника: “Све што се одиграва у бајци, одиграва се у души; али то нису замишљени, већ стварни доживљаји. Никаквих расправљања и алегорија у бајци нема, све је прецизно и конкретно, И њени јунаци су – душе… Да душа стигне до циља, мора да прође кроз невоље, да тачно реши постављене задатке, добије коња или птицу, бори се са аждајом, освоји златокосу принцезу итд. Само тада она налази оно шта тражи, шта јој је потребно. Шта тачно? Чини се, себе.“
Међу свим европским народима Срби су тај “мрзник“ из народних бајки на коме се чува исконски поредак људских вредности и на кога се баш зато сручују све светске немани и аждаје, сто и кусур година уназад (Аустроугарска, Трећи рајх, комунизам, НАТО-пакт, сви шовинизми из окружења, са хрватским усташлуком као најгрђим). Ваљда зато да би, одолевши им свима редом, боље разумели себе и своју стварну улогу у историји и васељени. Да би се преко нас показале неке скривене суштине од универзалног значаја за цео посрнули људски род.
ФОТО: фејсбук
