Три ентитета у БиХ су рјешење, ако до тога не дође историја нас учи да је рат неизбјежан исход

Оквир наметнут Дејтоном није успио претворити Босну и Херцеговину у стабилну, јединствену државу

Пише: Род БЛАГОЈЕВИЋ/Вашингтон Тајмс

Род Благојевић, бивши гувернер Илиноиса, написао је ауторски текст за амерички медиј Вашинтон Тајмс. Благојевић у новом тексту заговара трећи ентитет, а текст у наставку преносимо у цијелости:

„Вријеме је да се суочимо с неугодном истином: Босна и Херцеговина, онако како је тренутно уређена, не функционише. Управљачка структура је запетљани хаос, а тврдња о демократији оповргнута је чињеницом да том земљом управља својеврсни савремени колонијални намјесник. Историјске нетрпељивости су дубоке, а подјеле међу народима стално присутне. Бошњаци, Хрвати и Срби не вјерују једни другима – и како би могли? Анимозитети, секташко насиље и промјењиве границе сежу вијековима уназад.

Прошле седмице Милорад Додик, лидер српске странке СНСД у Републици Српској, поново је позвао на формирање засебног хрватског ентитета у Босни и Херцеговини. Изражавајући страх од циља бошњачких политичких лидера за стварањем централизиране муслиманске унитарне државе, Додик је предложио формирање ‘трећег ентитета’. Тврди да је једини пут ка стабилности у Босни и Херцеговини тај да сва три конститутивна народа добију право на истинско самоодређење, без да иједан од њих буде подређен другоме.

У том духу, Додик је предложио подјелу Федерације на двије јединице – бошњачку и хрватску. Готово тридесет година након Дејтонског мировног споразума, који је окончао рат у Босни, земља је и даље заробљена у прошлости – политички нефункционална, друштвено подијељена и економски стагнира. Иако је оружани сукоб престао, оквир наметнут Дејтоном није успио претворити Босну и Херцеговину у стабилну, јединствену државу.

У годинама које су услиједиле, западни политичари почели су централизовати власт и поткопавати аутономију српске и хрватске, већински хришћанске мањине. Као резултат тога, етничке подјеле су данас дубље него икад, а Бошњаци, Хрвати и Срби и даље живе у паралелним свјетовима. Политички систем, заснован на присилној сарадњи и међусобним ветима, постао је трајна блокада. Додатни проблем је што земљом не управља воља народа, већ страни високи представник који има овлашћења да једнострано смјењује изабране лидере.

Овакво стање не може трајати. Регион је темпирана бомба. Ако се право на самоодређење три конститутивна народа не успостави, историја нас подсјећа да су насиље и рат неизбјежни исходи. Да би се земља покренула напријед, потребан је нови уставни оквир који ће одражавати политичку и демографску стварност. Трајно рјешење могло би се пронаћи у формалном стварању три аутономна ентитета – по једног за Бошњаке, Хрвате и Србе – унутар лабаве конфедерације.

То не би био позив на подјелу или нови сукоб, већ прагматичан приступ управљању, дјелимично заснован на међународним мировним напорима попут споразума о нормализацији на Блиском истоку које је покренула Трумпова администрација. Дејтонски споразум јесте зауставио рат – то је његова неспорна заслуга – али никада није био замишљен као дугорочни план за изградњу државе.

Тренутна организација државе укључује два ентитета: Федерацију Босне и Херцеговине (претежно Бошњаци и Хрвати) и Републику Српску (претежно Срби). У том оквиру Хрвати већ дуго тврде да су третирани као млађи партнер, често политички надгласани бројнијим Бошњацима. То је довело до поновљених захтјева за трећим, хрватским ентитетом – захтјева који и даље остаје неиспуњен и све хитнији.

Покушаји реформи нису успјели. Стварање три аутономна ентитета признало би демографске и политичке чињенице на терену. Тиме би се сваком народу омогућио висок степен самоуправе у областима културе, образовања и унутрашње администрације, док би се задржала минимална, али функционална централна власт задужена за вањску политику, валуту и границе. Такав приступ смањио би тензије које произлазе из сталног међуетничког надметања на државном нивоу. Умјесто да се јединство намеће одозго, омогућила би се коегзистенција одоздо.

Свака би заједница имала интерес да очува мир у свом подручју и мање би се плашила доминације других. Такво рјешење би адресирало хрватске и српске притужбе и помогло стабилизацији Федерације, која постаје све нефункционалнија управо зато што покушава управљати трима народима с различитим политичким приоритетима.

Република Српска већ има значајан степен аутономије, али је њен суверенитет стално поткопан од стране њемачког високог представника који користи ‘правни рат’ да спријечи вољу српског народа.

Изазов је у постизању праве, праведно расподијељене аутономије. Приједлог о три ентитета у Босни подсјећа на приступ који је кориштен у Абрахамским споразумима 2020. године и другим иницијативама које је водила Трампова администрација на Блиском истоку. Ти договори нису покушавали избрисати подјеле или ријешити све старе спорове, већ су настојали успоставити практичне аранжмане који омогућавају суживот и сарадњу у областима од заједничког интереса – трговини, сигурности и развоју. Трампова стратегија мира на Блиском истоку давала је предност реализму над идеологијом.

Деценијама је међународна заједница инсистирала на ‘све или ништа’ рјешењима за израелско-палестински сукоб, често неуспјешно јер је тражила потпуни договор прије нормализације односа. Слично је и у Босни – чекати савршено јединство или потпуну помиреност прије реформе политичког система није само нереално, него и контрапродуктивно. Што земља дуже остаје парализована оваквом организацијом, то се више гомила огорчење. Као и на Блиском истоку, договор који признаје постојећу реалност, чак и ако није савршен, може отворити пут дугорочном миру и сарадњи.

Наравно, модел три ентитета није без ризика. Заштита мањина у сваком ентитету била би кључна. Потребан би био снажан уставни суд и оквир за људска права који би спријечио дискриминацију и осигурао слободу кретања и изражавања за све грађане, без обзира на етничку припадност.

Такође, институцију страног високог представника требало би укинути, а међународни актери – посебно Сједињене Државе, Европска унија, Русија и Мађарска, које имају добре односе у региону – могли би помоћи у процесу. Њихова улога не би била наметање рјешења, већ подршка мирном и демократском договору у којем сва три народа имају стваран глас.

Као подстицај, јасна перспектива чланства у Европској унији могла би бити снажан мотив за постизање консензуса.

Босна и Херцеговина не може себи приуштити још једну деценију политичког застоја. Претварати се да ће етничке подјеле нестати с временом или притиском само је илузија. Као и у Трумповим мировним споразумима на Блиском истоку, нови приступ Босни требао би се заснивати на прагматичној коегзистенцији, а не на утопијском јединству. Формализовањем структуре с три ентитета унутар минималног федералног оквира, Босна би напокон могла успоставити политички систем који одражава њену сложену стварност, а не онај који јој се супротставља. Стабилност и просперитет могу се постићи када се људи осјећају саслушано, заступљено и сигурно – то је суштина мира, који је Босни одавно потребан“.

ФОТО: фејсбук