Унутрашња драма потурчења

Цртице за историју поарбанашења и арнауташења на простору Косова и Метохије

Пише: Светислав ПУШОЊИЋ

Идентитет пре слома

Замишљам прве генерације Срба-потурчењака, који су са продором Османлија у српске земље напуштали православље и прелазили у ислам. Колико год се трудио да будем објективан и појмим њихову психологију, стресем се од језе при покушају да себи дочарам како је то све изгледало у реалности.

На пример, до своје тридесет пете – четрдесете звао си се рецимо Петар, од оца рецимо Милана и мајке Босиљке. Крштен си у православној цркви, постио, причешћивао се, славио славу на коју су ти долазили кумови, комшије, ближи и даљи рођаци, оженио се Српкињом Анђелијом, с њом добио синове Лазара и Радоја и ћерку Радмилу.

Османски поредак и положај раје

Долазе Турци, намећу свој поредак, претварају хришћане у „рају“, то јест грађане другог реда који морају да дају високе хараче и трпе свакојака иживљавања и понижења. Никоме то није лако, сви ропћу и шкргућу, падају у бедак, али пошто би пре умрли него се одрекли православља и српства прихватају новонасталу ситуацију као лични и национални крст који морају да носе. Зато трпе оскудицу услед несносних харача, трпе нељудски третман од стране окупатора, у себи се Богу молећи да све издрже и душу не изгубе.

Преломни чин одрицања

А ти уместо да поделиш судбину са сународницима и с њима у заједници савладаваш невоље, па како њима тако и теби, ти одеш код Турака и кажеш како желиш да пређеш у ислам да би те ослободили харача и прихватили као себи равног.

И онда од Петра постанеш Ибрахим, и онда скинеш гаће да те осунете, па скинеш шајкачу да би ставио турбан, па уместо у цркву почнеш да идеш у џамију, изуваш се пред њом и почињеш да клањаш. Престанеш да славиш славу, престанеш да одлазиш рођацима и комшијама на славу, шеташ онако са чалмом око главе и новим именом међу њима, они те гледају са тугом и болом што си се тако грозно предругојачио.

Ти, дојучерашњи Петар, Србин, православац, а сада Ибрахим, потурица, муслиман.

Ала је то страшно и скрнавно.

Потурчење породице

Онда потурчиш и жену и децу, јер како они да остану православни Срби кад си ти себе идентитетски заменио. Од Анђелије постане Ферида, коју обучеш у димије и замоташ у хиџаб, а од Лазара, Радоја и Радмиле постану Мирсад, Рифат и Хајрија.

Деца те гледају онако јадна и збуњена, јер не знају шта их је снашло, питају те „због чега све ово“, а ти им одговараш да је „тако боље“ јер ћете од сада сви живети „боље“ и нећете се мучити као они који су остали православни Срби.

Дечаке осунетиш, девојчицу обучеш у димије, поведеш их са собом у џамију да клањате Мухамеду, иако нема ни пола године како сте дочекали Божић и Васкрс.

Навикавање на нови поредак

У почетку још и осећаш тугу и жал што си се одрекао себе правог и свега у чему си поникао, обараш поглед при сусрету са комшијама и рођацима, али временом почињеш да се навикаваш на нову ситуацију, навикаваш на друштвене привилегије, ликујући због силних невоља које су те мимоишле, а под којима твоји дојучерашњи сународници настављају да се грдно муче.

Ти си себи и својој деци обезбедио „бољи живот“, као и могућност да напредују у хијерархији, данас-сутра постану аге, бегови, паше, док ће твоји дојучерашњи рођаци и комшије довека таворити као обесправљена сиротиња раја, коју напослетку и сам почнеш да презиреш.

Негде те ипак мучи дубоко потиснути бол и нагриза сумња да си се сувише олако ратосиљао муке и беде и збацио крст са плећа, који су твоји прави сународници наставили да носе. Да њих због тога чека венац небеске славе, док си ти „примио плату своју“ како пише у Јеванђељу, које још ниси заборавио.

Историјски обрт

Али дошао је ипак Први српски устанак, па онда и Други, па Турци ипак одоше са Балкана, а Срби обновише и себе и државу. Дуго се чекало на то, много тога поднело и истрпело, али Бог се смиловао и ипак је дошло.

Потурчени Срби изгубише све привилегије, али им оста жиг срамоте да су у кризном тренутку историје окренули леђа народу и цркви, да су их се одрекли у тренутку када им је било најтеже и постали неко други.

Да једноставно – нису издржали.

Безидентитетски вакуум

И пошто сада остадоше да висе у безидентитетском вакууму морају да измишљају нацију, језик, државу, иако говоре српским језиком и презимена им се завршавају на –ић, а многима су остала српска презимена у оригиналу (сам творац такозваног „бошњаштва“ Мухамед Филиповић носи чисто српско презиме).

Молитвени завршетак и опомена

Страшно је то све и не дај Боже никоме!

Али дај Боже да се данашњи потомци потурчењака просветле умом, врате српству и православљу и исправе грех својих предака!

Дај Боже да се то деси и потомцима покатоличених Срба од којих постадоше толики Хрвати!

Дај Боже да се то деси и аутошовинистима који омрзоше род, веру и порекло због ђавољих посластица којима их залудеше Америка, Европска унија и НАТО-пакт, баш као и Османски и Аустроугарски поредак некадашње потурчене и покатоличене Србе!

И не уведи нас Господе у таква искушења, но избави нас од лукавога!

ФОТО: фејсбук