Ускочки циклус
Пише: српскопитање
Ове песме опевају борбу ускока против Турака. Ускоци су са породицама напустили стари родни крај (после пада Босне (1463. ) и Херцеговине (1482. )) који је био под Турцима и прешли на територију ондашњег Надводвојства Аустрије и Млетачке републике. Обе ове земље насељавале су ускоке дуж својих граница према Турској да би им они служили као гранични бедем од турских напада.
Једна група ускока је живела у Клису, и у Сењу, а друга у Котарима (око Задра). Из прве групе опевају се Иво Сенковић (Сењанин Иво), војвода сењских ускока, затим Сењанин Тадија, Комнен Барјактар. Из друге групе ускока најпознатији јунаци у народним песмама су Стојан Јанковић, Илија Смиљанић и Од Задра Тодоре.
Са те територије која касније постаје посебна одбрамбена установа област унутар Хазбуршке монархије (1530–1881) под називом Војна Крајина ускоци су прелазили на територију Османског царства и борили се против Турака, стално их држећи у стању борбене готовости и на тај начин су границу бранили. Служење у војсци је било обавезно.
Ови ускоци су повремено прелазили границу и упадали на турску територију, били се са Турцима, пленили их а затим се враћали преко границе на своју територију. Ускоци су и у историји и у позеији остали у успоемни као веома вешти ратници, храбри и спретни.
Међу највише опеване ускочке јунаке спадају: Иво Сенковић, Сењанин Тадија, Стојан Јанковић — личности које су познате и историји. Иво Сенковић (или Иво Сењанин) је историјски Иван Влатковић, поглавица сењских ускока. „У време аустро-турског рата
1593—1606. он се“ — каже В. Чубриловић — „надалеко прочуо са својим другом Јуришом. Последњих година XVI века Иван је један од највећих сењских војвода.
Одликовао се приликом освајања Клиса 1596. и Петриње 1597.“ Године 1602. био је један од вођа побуне против Јосифа Рабате, аустријског изванредног комесара, који се — потплаћен од Млечића — „трудио не да укроти, него да растера ускоке“. После Рабатине смрти Иван и Јуриша су још жешће четовали на суву и гусарили на мору. И у песмама Иван је приказан
као човек који — каткад с више, каткад с мање храбрости — непрекидно ратује. Како је приказан у песми Иво Сенковић и ага од Рибника он иде међу два или три најсугестивнија лика нашег херојског песништва. Он је — каже ова песма — млад, нема ни шеснаест година, још није ни видео мегдан, а противник му је на гласу мегданџија. Стари, онемоћали отац испраћа га са стрепњом и тугом, са благословом који
представља једно од најузбудљивијих места у целој нашој јуначкој поезији:
Пођи, сине, пошô у добри час!
Тамо, сине, добре среће био!
Бог те здраво и мирно носио,
од душманске руке заклонио,
грдне ране и руке душманске!
И крепка ти десна рука била!
И оштра ти бритка сабља била!
Слободне ти очи на Турчина!
Кад ти дођеш под Рибника бела,
ти се немој поплашити, сине!
Оштро гледај, а оштро беседи,
оштро агу на мејдан зазивај!
То је оно Његошево младо жито коме је вековима долазила жетва пре рока. Иво Сенковић представља нашу младост кроз векове, која је дорастала до коња и до бојна копља — за непрестану борбу. У шеснаестој години он није задрхтао од страха, и успео је да надвлада агу од Рибника и да надмудри два пашина сина. Осветио је на тај начин не само свога оца него и све друге људе који су трпели увреде од Турака. Његово младалачко јунаштво је кроз векове позивало људе на херојске подухвате, на борбу за одбрану људског достојанства.
Фотографија: casopiskult. com / Јанковић Стојан са котарским ускоцима
