У потрази за новим угловима лопте

Пише: Иван ЦВЕТКОВИЋ/Политика

Први пут од када је самостална држава, Србији би могло да се догоди да заврши годину без иједне медаље у омиљеним спортовима. Од 2006, изузев оне ковидне 2020, када није ни било такмичења, увек би нас доприносом ризници српског спорта обрадовали ватерполисти, одбојкаши и одбојкашице, кошаркаши и кошаркашице, па и рукометаши и рукометашице, чији је прилог, додуше, и најскромнији, али га је било.

Наш најпопуларнији спорт – фудбал – одавно нас је одвикао од тога да од репрезентације очекујемо много. Ни у маштању не досежемо даље од пласмана на неко велико такмичење. Међутим, током 2025, на ниске гране слетеле су наше спортске узданице: и оне које су имале првокласан улов, а и оне које су лепо певале свету о нама.

Истиче година без берићета: да ли је ово пуки куриозитет, који ће већ у 2026. да буде архивиран у фасциклу „било, не поновило се”, или наговештај дужег сушног периода? У сваком случају, требало би врло брзо да се потражи одговор на то питање и да се почне с „наводњавањем”.

Фудбалери су нас убили у појам поразом од Албаније у Лесковцу у, вероватно, кључној утакмици у квалификацијама за Светско првенство. Чело нам није разведрила ни победа потом у Андори. Онај гол који смо примили с центра је нека врста визиткарте нашег фудбала. Утисак је да се и нисмо много потресли. Боли нас, много нас боли, али знамо да нам је зуб шупаљ и само је питање тренутка када ћемо осетити бол. Није нам први пут, па смо и огуглали на нешто због чега би одавно требало да буде дигнута узбуна, да се мобилише све чиме располажемо: од прве помоћи до конзилијума, од народних лекова до савремене медицине.

Увек је, разуме се, крив селектор. Свеједно како се зове, он се, пре или касније, одрони као ледени брег, али тај ледени брег не ствара климу, него она њега. Тако је и сада са Стојковићем. Био је велики фудбалер, а много је и биће све више асова који се уздржавају да буду тренери. Врхунски селектор није онај који уме или је умео да пошаље лопту тачно тамо где жели. Он мора да зна како да руководи групом различитих људи, да планира етапе до циља, а не да размишља само о првом наредном кораку.

Ми у фудбалу нити смо имали, нити имамо играче који су васпитавани да буду шампиони, да из њих зрачи вера у себе, а не страхопоштовање према противнику…

Није смак света што смо изгубили 5:0 од Енглеске као домаћини. Против такве фудбалске велесиле нико не може да рачуна на бодове. Не ваља што наши играчи нису имали у грудима срце које ће да их потера у напад, а у глави план како да то изведу. То не мора да успе, али мора да се покуша. Док за одузетост против Енглеза неко може и да нађе разумевање, нема оправдања зашто су наши репрезентативци преплашени и неодлучни ушли у дуел с Албанцима, иако су знали да их победа води ка циљу. Противник ничим није задивио, али му, испоставило се, то није ни било неопходно.

Гол, који је као торпедо потопио нашу наду, пао је сплетом околности (један албански играч је промашио целу лопту, што је била срећна околност по његов тим). На то, рецимо, не може да се утиче. Али је несхватљиво да наша млада фудбалска звезда, већ узлетела ка сазвежђу над „колевком фудбала”, начини непотребан прекршај на аут-линији, на пола игралишта, кад је лопта у ваздуху и противнички играч ништа паметно не може да учини с њом, уз то још на измаку првог полувремена. Тај фаул је сасвим променио слику попришта. Цела противничка чета преселила се пред нашу тврђаву и десило се оно најгоре по нас. Али одбрамбене фудбалере више не уче да „читају” противничке намере, да процењују ситуацију, да одузимају лопту на знање (тако је и у свету), него да се „паметним фауловима” (што даље од гола, то јачи аплауз) искажу.

За онај антологијски гол Андоре с центра била би срамота и да нам га је дао лично Пеле или неко од оних који сада заузимају, с више или мање разлога, његов престо. Подразумева се да иде голману на душу, међутим, он не може да предвиди да ће на ведром небу његов саиграч да изазове удар грома. На центру наш фудбалер, који је у својој кући имао шта да научи о фудбалу, плус што је већ „интернационалац”, без прикривања намере, пошаље лопту најближем саиграчу и тамо неки из Андоре то предосети и усуди се да преко Пиринеја гађа у гол. Погодак је заслужио више због смелости, него што је мајстор свог заната.

У обучавању подмлатка углавном прелазимо преко таквих грешака у размишљању, јер се због њих ретко плати цех. Али се кад-тад плати. И то су превиди који немају везе с искуством, јер таква наивност је недопустива и на часу физичког васпитања.

Ко год почне да се бави фудбалом код нас, дабоме и као тренер, машта о томе да оде у иностранство. За наше клубове је деценијама, још из доба „оне” Југославије, продаја фудбалера главни извор прихода. Можда по некој теорији препродавања може да се живи од тога, али живот је показао нешто друго. Нико од наших клубова није процветао од тога, сви имају, или су имали, финансијске проблеме и нису потонули захваљујући разумевању државе. Какав је то професионализам кад без помоћи одозго или из неке друге делатности не може да се преживи?

Пошто најдаровитији одлазе (иностранство не купује старе, него добро загледа у зубе, па што су млечнији – то је посао вероватнији), остаје празно место за њима, које мора да се попуни. И попуњава се тако што сад наши купују робу која није имала прођу на тржницама на којима се тражи финија понуда.

Када би репрезентација била састављена од фудбалера из наше лиге, да ли би било неке разлике у односу на оно што су наши „странци” показали против Андоре, Албаније, недавно у Летонији и да се не присећамо минулих времена? Када бисмо избацили бесмислени трећи део домаћег првенства, који, иначе, противречи оном закону лиге да свако игра са сваким по једном код куће и у гостима, било би времена да селектори (и млађих категорија) раде с играчима, да се усаглашавају с клупским тренерима. Репрезентацији би могло да се излази у сусрет колико год је потребно, а уигран, стандардан тим, састављен чак и од просечних фудбалера, има веће изгледе да учини нешто од звезда које се окупе неколико пута годишње за фудбалске „празнике”.

Селектору је теже него тренеру баш због тога што у клубу безмало преко целе године има играче на окупу, а у репрезентацији је то с мене, па на уштап и у савременим условима нема могућности за темељит рад с фудбалерима. Једини начин да се то превазиђе је да се од најмлађег узраста, као у школи, плански усвајају лекције, у овом случају из фудбала. За то би требало да неки труст фудбалских мозгова осмисли шта се и кад учи.

Ми имамо добре одбрамбене фудбалере, исто тако и нападаче, али немамо везни ред, што је од пресудног значаја. Он је прва линија одбране, од њега почиње напад, у ногама везних играча лопта треба да буде безбедна… А такве немамо. Нема дриблера који ће неком варком да рашчисте простор пред собом, немамо мислиоце који ће својим потезима да задиве стадион… А некада није било дечака који није чезнуо да противнику протури лопту кроз ноге. Такви нам одавно и не требају.

Заостајање за савременим постиндустријским фудбалом, нестанак примеса уметности у њему, прерани одлазак играча у иностранство, укидање игре у спорту, који је ипак игра, нагони да властите мане претварамо у своје адуте. Сви фудбалски системи су настајали из потребе да се другим путем претекну или бар стигну они који су одмакли. Кројф, знамење тоталног фудбала, као тренер Барселоне је увео нешто сасвим супротно од тога, такозвани тика-така, којим је она покорила свет, а у ствари то је било враћање у живот давно превазиђених кратких пасова.

Преузимање западноевропске концепције фудбала, у којој су чак и репрезентације састављене од увезених странаца (прва, друга или чак трећа генерација досељеника) с баснословним куповинама по целом свету, може да буде и штетно. Бразил је најбољи пример за то. Једина репрезентација, која је учествовала на свим светским првенствима (рекордер с пет титула), у лиги од 10 јужноамеричких земаља у квалификацијама за Светско првенство (шест је ишло даље) завршила је на – петом месту. А некада су његове перјанице биле фудбалска божанства за цео свет. Сада бразилске фудбалере, како много даровите, тако и оне скромнијег знања, на вагоне извозе у Стари свет, где прихватају европске фудбалске навике. И то више нису они Бразилци у чијој се игри, кад су у репрезентацији, ужива и чији пораз изазива неверицу.

Нисмо једини који кад се постигне успех претерујемо у величању себе, а неуспех ублажавамо с наизглед борбеним и оптимистичким „то је фудбал, идемо даље”. Пошто нежељено не може да се потпуно заборави, онда барем да се не прича о њему, а време ће да учини своје.

Да не бисмо стално газили на исте грабуље, требало би да се оснује шампионат идеја: старих и нових, оригиналних и преузетих, стручних и дилетантских… И да у жестокој борби прво место заузму оне које ће се на крају искристалисати као не само најпогодније за нас него и као нешто што је другачије од ових што су сада узеле фудбал под своје. Ако наставимо као до сада, немојмо да се чудимо што ће и резултати да буду као до сада. Антрфиле

Рукометашице последња сламка

Од великих међународних такмичења у екипним спортовима с лоптом у овој години преостало је само још Светско првенство за жене у рукомету (Немачка и Холандија, 27. новембар – 14. децембар). Наше рукометашице (у групи су с Немачком, Исландом и Уругвајем) последња су нам сламка наде да нас, ипак, неки тим обрадује у 2025.

ФОТО: ФС Србије