У рату смо извели побуну против шверца фирме „CENTREX“

Извор : Инфо центар Соколац

Савјетник начелника општине Соколац објавио је на личном Фејсбук профилу шта се десило у прољеће 1994. године и због чега је избила “војна побуна” у Сокоцу, а његовом јавном оглашавању претходила је тема као и изјаве са посљедњег засиједања 8. сједнице Скупштине општине Соколац.

Због интересовања јавности исту објаву господина Каповића преносимо у цијелости:

-Поштоване суграђанке и суграђани општине Соколац, због све чешћег помињања мог имена у својим објавама на друштвеним страницама од стране Милована Цицка Бјелице, а посебно у вези последње објаве која проистиче са последње сједнице СО Соколац, осјећам моралну обавезу да вам се обратим:

Током ратних дешавања на територији БиХ, док су часни и поштени људи, борци ВРС (Чија сам и сам био припадник), били распоређени дуж линије фронта, иза наших леђа се одвијао шверц у режији фирме Центрекс. Један од магацина поменуте фирме налазио се у центру Сокоца, у данашњој улици Цара Лазара, који је био препун намирница, цигарета и кафе. Док су борци Прве и Друге романијске бригаде бранили Републику Српску, ова фирма је “уредно радила са непријатељсом страном“. Желим да напоменем да су у то вријеме борци добијали дуван, а за храну им је испоручиван икар, конзерве рибе коју ни мачке око ровова нису хтјеле да једу, због њеног мириса. У куваном оброку је било по парче меса, а тенкови и борбена возила били су без горива. Зато тога није фалило за појединцима који су били блиски Центрексу!

Међу борцима се све више причало о томе да су у камионима којима се врши јасан шверц хране, кафе и цигарета, скривени сандуци са муницијом и оружјем! То можете прочитати и у изјави једног од судионика тих догађаја на профилу Милована Бјелице.

Све је то кулминирало једног јутра када сам се спремао да поведем смјену своје чете на Нишићку висораван. На врата ми је дошао Перо Мијатовић, тадашњи радник Центра јавне безбједности, иначе је у претходном времену био припадник Треће пјешадијске чете у којој сам био и ја. Он је са својим сарадницима зауставио конвој који је кренуо ка Горажду, спријечивши даљи транспорт, те ми донио њихову пропратну документацију. Заједно са њим одлазим на зборно мјесто, аутобуску станицу, одакле смо требали кренути на линију. Упознајем своје саборце о свему и одлучујемо да не идемо на линију док се шверц не заустави! Тог дана добијамо подршку цијеле Прве и Друге романијске бригаде. Тражимо састанак са општинском властима, а када не добијамо одговор, борци излевовртирани упадају у зграду општине гдје затичу само раднике општине, углавном жене.

Тај дан Перо Мијатовић одлази у Сарајево, гдје га скидају са дужности инспектора и шаљу у ров уз објашњење „да се пуца на тај ров и од напријед и од назад”. Разилазимо се у вечерњим сатима и договарамо скуп за ујутру. Те вечери ме позива један заједнички пријатељ мој и Милована Бјелице  да дођем на кафу, гдје се покушава организовати састанак мене и Бјелице, што ја категорички одбијам! Међутим, слиједи телефонски позив Бјелице, пита шта ја желим, да се побуна прекине?! Био сам изричит да се роба из магацина Центрекс подијели борцима и да шверц престане, што он одбија!

Сљедећег јутра на врата ми долази Славко Мијатовић, отац Перов, и моли ме да спасим Пера јер сумња да ће бити убијен и да има та сазнања од његових колега. Замолио сам га да са мном оде до општине гдје је скуп заказан и да то саопшти борцима, што је и учинио. То је изазвало још већи револт међу борцима!!! Одлазим са њим и пар бораца до станице полиције и тражимо да ступе у контакт са челним људима из центра те да одмах Пера доведу у Соколац. Међутим, у току дана долази С.Т., који је послат испред центра безбједности да смири побуну у Сокоцу, а исти је ухапшен од стране бораца и одмах је обавјештена полицијска управа у Сокоцу да обавијести центар и да борци траже размјену Пера Мијатовића за лице С.Т.

У међувремену ме један од бораца обавјештава да морам хитно до стана да провјерим како ми је породица? Одлазим кући, гдје ме супруга обавјештава да је добила позив од блиског ми сродника М.К, који ради у Влади Републике Српске, да, уколико протесте бораца не обуставим одмах, више нико неће моћи да гарантује безбједност. Мислим да не морам објашњавати шта то значи?! Тада сам имао једно дијете од годину дана, и наравно да нисам подлегао ни овој пријетњи јер сам сматрао и сматрам да моја глава није скупља нити вриједнија од било које од мојих сабораца.

У међувремену, Центар јавне безбједности пристао је на размјену Пера Мијатовића и С.Т., што је и учињено. Тај дан је дошао и Пеђа Бартула са документацијом о одобрењу транспорта према Горажду. На тој документацији су стајали потписи носиоца власти и дијела војног врха. Тада смо обавјештени да се за сутра спрема састанак команданта Прве и Друге романијске бригаде са општинским властима, на којем ће присуствовати и представници побуњених бораца, међу којима сам био и ја. На састанку, који је обављен у просторијама општине, договорено је да даљу иницијативу о обустави трговине са супротном страном преузимају команданти бригада.

Војсци је обезбјеђено гориво за тенкове и транспорт, као и друга наоружања, док су борцима на линији обезбјеђени адекватни оброци, цигарете и остале потрепштине. Генерал Милошевић је сазнао да је могућа моја ликвидација, те је упозорио да ће у том случају све кренути неконтролисаним током и да војску онда нико неће моћи да заустави. Овај догађај могу потврдити борци Прве и Друге романијске бригаде који су били судионици истог, као и поменута лица.

ДОК СЕ СРПСКА БРАНИЛА КРВЉУ, НЕКО ЈЕ ШВЕРЦОМ И СТИЦАО ЕНОРМНО БОГАТСТВО!

АКО САМ КРИВ ШТО САМ СА СВОЈИМ САБОРЦИМА ОВО УЧИНИО И ПОКУШАО ДА ЗАУСТАВИМ ШВЕРЦ, НЕК МИ БОГ СУДИ, АЛИ НИТ САМ ЋУТАО НИТ МОГУ ЋУТАТИ, ЈЕР НА ТО НЕМАМ ПРАВО НИ ЗБОГ СВОЈИХ САБОРАЦА НИ ЗБОГ БУДУЋИХ ПОКОЉЕЊА!!

ФОТО: фејсбук