Фалсификовање истине око јаме Чавкарица
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Текст о јами Чавкарици који кружи друштвеним мрежама добар је примјер како се свјесно пласиране дезинформације користе за подстицање мржње и дугорочну радикализацију.
У том наративу се трагична прича о Хаџери Ћатовић мијеша са измишљеним дијалозима из 1992. године, некритички се жртве заокружују на „800 Бошњака“ алудирајући наравно на Муслимане уз вишеструко надуван број страдалих а починиоци се називају „српским војницима“, као да је ријеч о некаквој регуларној српској државној војсци која без повода спроводи етничко чишћење у, замислите, НДХ.
Заправо је случај о локалним устаницима Србима, обичним људима из билећког краја које су касније комунисти прогласили за четнике иако ови људи нису били чланови тог покрета.
Историјски контекст се притом свјесно избацује. У Херцеговини су већ почетком јуна 1941. године хрватске и муслиманске формације у оквиру НДХ започеле масовна бацања Срба у јаме – случај Корита/Корићке јаме код Гацка, гдје је убијено и бачено на стотине српских цивила, у историографији се наводи као један од првих примјера тог облика злочина у региону. Тек након тих догађаја, у септембру 1941, долази до злочина над муслиманским становништвом у Чавкарици од стране локалних српских устаничких група које су својевољно извршиле освету. Нити један озбиљан извор не говори о „регуларној српској војсци“ која из чисте обијести убија муслимане; говори се о локалним наоружаним одредима који, у атмосфери већ започетог геноцида над Србима, чине тежак злочин над цивилима из освете. Када се тај контекст прећути, а злочин представи као јединична слика „Срби су нас без разлога бацали у јаму“, добија се политички, а не историјски наратив.
Оно што је посебно опасно јесте начин на који се ова прича „дорађује“: додају се измишљени дијалози из 1992. („Божов унук“, реплике на вратима), иако ни у свједочењима Хаџере нити у архивским изворима нема трага таквом догађају. Такви додаци нису наивно преувеличавање, него свјесно стварање моралне бајке у којој се читав српски народ представља са насилничким континуитетом „ђед–унук“, од 1941. до 1992. године . Циљ је да се код млађих муслиманских нараштаја створи утисак да је насиље над Србима било или оправдано или секундарно, а да су Срби искључиво агресори – упркос томе што је историја НДХ неспорно обиљежена систематским геноцидом над Србима уз активну улогу босанскохерцеговачких Муслимана који су били средство Загреба за непосредне егзекуције Срба и носили епитет „хрватско цвијеће“.
Овакво селективно памћење и фабриковање детаља има јасан пропагандни ефекат. Када се жртве увећавају, починиоци поједностављују, а контекст избацује, добија се слика „вјечне жртве“ и „вјечног злочинца“. Тај шаблон се онда користи да би се код младе публике учврстило увјерење да са „онима другима“ нема дијалога ни сажаљења, већ само дуг за освету. У том смислу, ширење оваквих текстова није допринос култури сјећања него позив на наставак конфликта: историја се не користи да би се разумјела трагедија свих страна, већ као оружје да би се оправдала садашња мржња. Управо зато је кључно инсистирати на провјерљивим чињеницама, свим жртвама и свим злочинима – без прећуткивања и без „надоградње“ бајкама, јер само такав однос према прошлости може да спријечи да се она користи као гориво за нове сукобе.
ФОТО: фејсбук
