Фрањо Туђман — од Титовог генерала до усташког миљеника

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Десетог децембра 1999. године, у загребачкој болници, угинуо је Фрањо Туђман — Титов генерал који је постао хрватски „отац нације“, а у стварности обичан ратни злочинац у одијелу са краватом. Рак га је нашао прије него што га је нашла правда. Типично.

Шта рећи о особи која је цио живот мијењала боје као камелеон? Најприје комуниста, па „историчар“ који је у својој књизи „Bespuća povijesne zbiljnosti“ смањивао број жртава Јасеновца са седам стотина хиљада на тридесетак — као да се геноцид мјери на вагу и може се преполовити математичком формулом. Јасеновачке лешеве претворио је у статистичку грешку, усташке злочине у „емоционалну претјераност“. То му је била пропусница у национални пантеон — ревизионизам као улазница за палату славних Хрвата.

Затим је постао западњачки миљеник, на крају тиранин који је сам наредио највеће етничко чишћење на европском тлу послије Хитлера. Триста двадесет хиљада Срба протјерано из Крајине и шире за четири дана, уз аплауз ЕУ и колектива са Запада. „Олуја“ није била војна операција, већ државно организовани погром, а Туђман његов главни режисер. Човјек који је минимизирао злочине из 1941. створио је нове 1995. — историја се понавља, само мијења костиме.

Иронија је прегорка, комунистички генерал који је служио Титову Југославију постаје фашистоидни вођа који руши исту ту државу. Али зашто се чудити? Кратак је пут од усташе до комунисте и обратно. У његовим очима Срби су увијек били проблем који треба „ријешити“. Па је ријешио, прво оловком историчара-фалсификатора, затим, „легалним“ прогоном кроз дискриминаторски устав, и на крају топовима и паљењем српских кућа.

Ватикан га је волио. Био је „њихов“ мрзитељ Срба, цивилизован, у одијелу, са дипломом, спреман на сарадњу. Ишло му је од руке.

Двадесет и шест година касније, његова тзв. Хрватска је популациона катастрофа, економска рупа која живи од ЕУ дотација, Срби су сведени на статистичку грешку, а младеж им и није нешто „за дом спремна“, пакује се и одлази у бијели свијет, у замјену за неке црнпурасте мигранте који им пелцују женски свијет и попуњавају нацију.

Цркао је болно, у кревету, са периком на глави. Хаг га никада није дирнуо, био је подобан злочинац. Али историја га није заборавила, а српски народ памти сваки запаљени дом, сваког убијеног старца на прагу, свако уморено дијете у колијевци, сваки трактор препун избјеглица на путу са својих вјековних огњишта.

Нека му је тешка земља која га покрива, за такве је резервисан посебан круг у муљу пакла.

ФОТО: фејсбук