Јежештица, српска суза…
Пише: српскопитање
Село (сада самостална Мјесна заједница) у општини Братунац, насељено 100% српским православним становништвом. Село Јежештица којег сачињавају засеоци Блажијевићи, Ранковићи, Вресиње, Поткуњице, Градац, Поље, Ђермани, Кијевићи, Воће, Ђокићи, Радукићи, бројало је 503 становника по попису из 1991 године, док је по попису из 2013 године 346 становника, са тенденцијом негативног природног прираштаја. До 2000-тих година налазила се у саставу мјесне зајднице Кравица, а сада је самостална мјесна заједница. Трагедија села Јежештице се највише огледа у томе што је село увијек било нападано од свих српских непријатеља кроз историју (најчешће од комшија муслимана), паљено, пљачкано, а становништво неселективно убијано у свим ратовима на најсвирепије могуће начине.
У периоду Првог свјетског рата, борећи се против Аустроугарске мобилизације, већина становништва мигрира преко ријеке Дрине и стављају се на располагање одбрани Србије долином ријеке Дрине, од Крупња (Мачков Камен) до Лознице (Гучево), те пролазе кроз све голготе Српског народа у Првом свјетском рату.
У другом свјетском рату Јежештица доживљава један од највећих злочина које су на простору општине Братунац починили усташе „црне легије“ Јуре Францетића, у чијем је стаставу било највише муслимана – комшија из сусједних села Чизмићи, Шушњари И Јаглићи. На најсвирепији начин убијено је 117 мјештана Јежештице, а усташе нису имали милости ни према коме, од бебе, жена, старих и изнемоглих… Срби из Јежештице нису били наоружани, а живјели су од земљорадње и сточарства, тако да су били лака мета за усташе. Забиљежена су свједочења преживјелих о свирепим звјерствима усташа, тако имамо свједочење жене старе 75 година, која је случајно преживјела клање и у још 24 сата свог живота испричала како су жене из Јежештице усташе одводили у поток, гдје су им прво одсјецали удове, груди, урезували слово У на чело, прса, леђа… па их након свих тих мука на крају преклали и бацили у поток. Мушкарце су дању сакупљали и увече их одводили до потока гдје су их мучили и убијали. Никад није утврђен тачан број жртава, а број од 117 је изведен од познатих имена жртава, мада се зна да су поједине цјелокупне породице убијене током рата и више у Јежештици не постоје потомци од тих породица. Велики број срба из Јежештице је одведен у логоре Јасеновац и Јадовно из кога су се само спасила 2 мјештана, који више нису могли самостално ни живјети.
Након Другог свјетског рата, Јежештица се поново диже из пепела, становништво настоји са комшијама успоставити добросусједске односе и тако бива све до 1992 године. Могло би се рећи, само што се опоравила од великог страдања, Јежештица поново доживаљава све страхоте рата, не дуго од самог почетка грађанског рата 1992 године. Поново комшије муслимани из сусједних села Јаглићи, Шушњари, Пале, Чизмићи и Горњи Поточари, под командом Насера Орића, 08. Августа 1992. године, нападају на војно небрањени простор села Јежештице, гђе потомци усташа „црне легије“ и „ханџар дивизије“, поново на исти начин чине злочине као њихови преци. Тако су у засеоку Ђермани заробили мајку Млађеновић Савку (59) и њена два сина Драгана (32) и Анђелка (27). Свирепост злочина се не може ни препричати… Анђелку су сјекиром одсјекли главу и однијели је у Сребреницу, гђе су са главом одиграли утакмицу у малом фудбалу. Сва свједочења су забиљежена и тачно се зна идентитет зликовца који је одсјекао главу Анђелка, али на жалост никад није одговарао за наведени злочин. Све куће и помоћни објекти су у наведеном нападу попаљени, стока отета и одведена, а преживјели становници силазе у Јежештичко Поље.
У другој половини децембра 1992. године, муслиманксе хорде успијевају да пресјеку све путне комуникације према селима Мјесне заједнице Кравице и да исто мјесто ставе у окружење, такозвану потковицу. Суочени са великим снијежним падавинама, мјештани у том тренутку немају никакав начин доставе хране и муниције преко још јединог осталог макадамског пута према селу Сопотник, на обали ријеке Дрине, удаљеном око 20 километара. Непроходност овог пута је додатно отежала опстанак и увећала број жртава, јер тешки рањеници нису могли благовремено добити потребну медицинску помоћ. Свеопшти напад на сва српска села око Кравице започео је у раним јутарњим сатима 07. Јануара 1993. године. Далеко надмоћније муслиманске снаге (по неким муслиманским изворима негђе око 4.000 добро наоружаних муслимана), напало је на територију од око 40 км2 коју је тада бранило око 150 војника Кравичког батаљона, потпомогнути са још 10 припадника МУП-а Републике Српске. Поново је, прва на удару била Јежештица, као и село Шиљковићи. Поред далеко надмоћнијег непријатеља, храбри борци из Јежештице и Шиљковића су пружили адекватан отпор иако су знали да ће пружањем отпора отићи у смрт, али тиме и исписати вјечну помен на наше страдалнике. Јежештицу у тим моментима бране и другови из других села јер је већина способних младића Јежештице већ мучки убијена у нападу из августа 1992 године. Отпор се пружао све до момента када је почело понестајати муниције, а отежавала је и чињеница да се повећавао број погинулих и рањених. Падом Јежештице било је сасвим сигурно да је само питање времена када ће муслимани ући и у саму Кравицу удаљену око 3 километра од Јежештице, јер је и линија одбране у селу Шиљковићи почела да попушта из истих разлога као и Јежештица, али је нада и даље постојала, надали су се борци некој помоћи у људству, техници и муницији, али узалуд. Падом одбране у Шиљковићима више није постојала дилема, па се прешло у одбрану тог јединог пута према Сопотнику, како би се евакуисали ђеца, старци, жене, рањеници…Након ослобођења свих села Мјесне заједнице Кравице и проналаском тијела наших страдалника у марту мјесецу 1993. године, поново смо се увјерили у све свирепости злочина комшија муслимана о чему је свједочио и сам доктор патолог Зоран Станковић, који је извршио обдукције над свим жртвама тог кобног 07. Јануара 1993. године.
Мученицима села Јежештице из другог свјетског рата и последњег отаџбинско одбрамбеног рата, мјештани села Јежештице су 2019 године подигли скромно обиљежје – споменик, који ће нас подсјећати на сва невина страдања становништва села и опомињати да се никад не забораве стравични злочини у селу Јежештица.
Јежештица се поново диже из пепела, од којих су сада само густо насељени засеоци Поље и Градац, док су остали засеоци не насељени, али се земља у њима обрађује. Политичка збивања на овим просторима утичу на демографију овог села, јер се већина омладине из Јежештице одлучује да своје породичне животе започну у неким даљим, за њих сретнијим мјестима, али срцем су увијек ту у својој родној Јежештици.
Погинули 08. Августа 1992. године:
Богичевић Војин 1929
Ђурић Србо 1944
Миладиновић Миладин 1962
Милановић Љубица 1929
Млађеновић Анђелко 1965
Млађеновић Драган 1960
Млађеновић Савка 1931
Ранковић Милан 1935
Ранковић Сретен 1962
Стјепановић Савка 1951
Стјепановић Милосав 1919
Погинули 07. Јануара 1993. године:
Браћа:
Богичевић Војислав 1949 и
Богичевић Радојко 1954
Ђукановић Иван 1954 и
Ђукановић Крсто 1935
Миладиновић Ђорђо 1958 и
Миладиновић Ратко 1959
Остојић Милован 1949 и
Остојић Митар 1934
Отац и син:
Милановић Недељко 1938
Милановић Драган 1970
Ђокић Миладин 1951
Ђукановић Бошко 1928
Ђукановић Невенка 1947
Јокић Мило 1926
Јовановић Радомир 1959
Лазић Драго 1913
Милановић Радомир 1940
Николић Гордан 1958
Николић Митар 1927
Тришић Видосава 1946
Тришић Славорад 1934
Погинули становници Јежештице у другим датумима и нападима:
Богдановић Анђелко 1929 1992
Ђурић Славиша 1975 1993
Јокић Стоја 1925 1992
Кандић Милојко 1944 1993
Остојић Миле 1950 1992
Поповић Стојан 1967 1992
Ранковић Илинка 1954 1992.
Хвала Бобији и њеном пријатељу на тексту.
Извор: фејсбук страница Православни манастири и цркве
ФОТО: фејсбук
