Југославија још постоји, само ви нисте обавештени

Пише: Ђорђе ТЕЛЕБАК/Политика

Август ове године. Вруће лето на Црногорском приморју. Месец дана проведосмо с једним љупким паром наших корена који живи у Паризу. Он је имао једну јаку фору. Причајући с нашим људима на плажи, кад би га питали одакле је, он би им одговорио да је Југословен.

Кад би им то рекао посматрао сам њихове очи. Боље реци „окице”. Од силног изненађења, оне су се вртеле и жмиркале у очним дупљама. Посматрали су човека бело, баш попут таксисте који се на једвите јаде довуче до најближе бензинске пумпе да наточи бензин у резервоар у којем је остало тек неколико капи.

– Југословен?!

– Да, ја сам Југословен – рече отресито и поносито.

– Ма, човече, како можете рећи да сте Југословен, кад Југославија „и формално и правно” већ деценијама не постоји – унесе му се у лице један бркати човек с повеликим трбухом на великој улцињској плажи. Плажи дупке пуној лежаљки и шарених сунцобрана и непрегледне светине која лешкари на њима.

– Југославија још постоји, само ви очито још нисте обавештени – одговори му јетко Француз наших корена.

Одједном се око југо-Француза окупи мноштво његових присталица који су слушали овај разговор, угодно лешкарећи на лежаљкама. Цена оних уз море била је двадесет, а мало даље од мора петнаест евра. Чудо једно колико је Тито још присутан међу нама. Па чак, ето, и на црногорској плажи с песком грануластим попут зрнаца „хомеопатије”.

Али, Тито је Тито, неуништив, па то ти је!

У Херцег Новом, на путу ка градској кафани, угледасмо на једној кући пободену југословенску заставу која лепрша на медитеранском ветрићу.

Је ли сан или јава?

Јава.

Дуго не пописмо еспресо кафу у лепшим условима. Конобари се просто надмећу ко ће од њих бити љубазнији. Не само они који су запослени на „неодређено време”, него чак и сезонци којима радни уговор истиче крајем лета. Где ће после истека уговора не знају да кажу.

У Бару, улица банака зове се Титова.

На првом спрату зграде у којој смо изнајмили стан пободена је парабол-антена на којој је лик младог Тита с титовком, изнад којег великим словима пише: „Ипак си најбољи.”

У монашком Тивту са лучицом Портонегро, у којој се љуљушкају велелепне јахте опет, налетесмо на Титову улицу.

Видесмо за моло привезан и стари једрењак „Јадран” око којег се ломе копља између Црне Горе и Хрватске.

На плажи у Будви, сакривена од јарког сунца под боровима, једна оцвала љубопитљива дама што је чикове цигарета гасила на палим иглицама борова, а не на огради од камена која је била само на двадесетак центиметара далеко од ње, пита нашег друга Француза одакле је.

– Из Југославије – опет ће он.

Она и њен пријатељ гледају га забезекнуто баш као да је пао с Марса.

– Нема више Југославије – рече она, а њен пријатељ то потврди махањем главе.

– Има, има – рече нас друг Француз, само ви још нисте обавештени – опет ће он са својом „фором”.

У которском заливу, у једном кафићу цибурајући еспресо кафу посматрамо укотвљени крузер компаније МСЦ са којег туристи силазе на копно баш као мрави.

– Нека нам, нека крузера, од њих имамо велике финансијске користи – рече постарији Которанин добацивши да од Котора нема лепшег града на свету.

– А, Пераст?

– Пераст је нешто посебно. То је наша бомбона – рече.

И збиља, дуго не видех нешто лепше. На листи је Унеска и забрањена је градња нових грађевина. Мир божји.

Није тек тако Горан Бреговић, мој друг из улице нашег сарајевског детињства Милоша Обилића, одлучио да у Перасту има кућу с погледом на море и чувено мало острвце познато с разгледница.

Ех, Пераст, Пераст…

Дипломирани журналиста и професор

ФОТО: Викпедија