Југославија шампион у производњи опијума и хероина

Краљевина Југославија између два светска рата задовољавала је 43% укупних светских потреба за опијумом и хероином…

Пише: Српскопитање

Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а потом Краљевину Југославију, обележила је трговина опијумом и хероином.

Иако на први поглед звучи као још једна теорија завере, заправо ове тврдње имају озбиљну потпору у чињеницама и историјској грађи. Краљевина Југославија између два светска рата задовољавала је 43 одсто укупних светских потреба за опијумом и хероином и  у том тренутку то је био најквалитетнији производ на тржишту.

Због недозвољене трговине наркотицима, Сједињене Америчке Државе, тридесетих година прошлог века, први пут су нам увеле економске санкције, а као држава смо били тема у Друштву народа, тадашњем пандану Уједињеним нацијама. Иза читавог овог посла у то време стајала је држава која је на тај начин пунила буџет. Из нелегалне трговине наркотицима финансирала се и терористичка активност.

Шта нам кажу чињенице? Мак су први на ове просторе донели Турци негде крајем 19. века и то пре свега на простор јужне Србије и Македоније, где је земљиште због својих природних карактеристика, броја сунчаних дана и речних наноса у низијама, изузетно повољно за узгајање ове биљке.

Поред ових неопходних педолошких и климатских услова, постојао је још један фактор, а то је јефтина радна снага, јер је тада, као и сада, екстаркција млечног опијумског сока захтевала искључиво људску руку. Производ ове биљке је познат још од старог века, морфин се као активна супстанца издваја тек на крају 18. века у хемијској радионици „Меrck“ у Дармштату, а дијацетилморфин, односно хероин, постао je заштитни знак „Bayera“, који су се једно време продавали чак и као лек за кашаљ и туберкулозу.

Одомаћен већ вековима на тржиштима Далеког истока, крајем 19. века полако осваја и тржиште Европе и Америке. Навика и порок инхерентан источњачким народима, за кратко време је постао помодна ствар. Праву експанзију доживљава након Првог светског рата.

Што се тиче сељака са југа Србије и Македоније, они врло брзо усвајају производњу „смеђег катрана“, како су га звали, подстакнути уверењем у његову исплативост. У последњој деценији 19. века, на тој територији произведено је више од 70 тона сировог опијума који је посредством јеврејских трговаца из Солуна, од којих је предњачила породица Сцијалом, извезено у Европу, а највише фабрикама у Немачкој, Швајцарској и Француској.

Поменута трговачка породица деценијама доминира у овом послу, чак и након завршетка Великог рата, када своје седиште сели из Солуна за Београд. Мак је био изврсног квалитета. На пример, садржао је у сировом стању негде између 14 и 16 одсто морфина. Поређења ради, мак произведен у Кини имао је само три до пет одсто исте материје у себи.

А светско тржиште је баш тражило такву робу. Након Друге међународне конференције о опијуму која је одржана у Хагу 1911. године и закључака који су донели тзв. етичко лидерство САД на пољу контроле и сузбијања опиоманије, као и америчког закона из 1914. године, односно Харисоновог закона о наркотицима, опијум и хероин су постали предмет организованог кријумчарења на тло САД. С друге стране, није изостала институционална борба, па је тако у Женеви 1925. године донета конвенција о опијуму. Затим је 1931. године донета конвенција о уређењу производње и поделе опојних дрога, као и конвенција о сузбијању трговине опојним дрогама.

А Краљевина Југославија се врло занимљиво односила према свим овим иницијативама. Само један пример, уочи конференције за израду нове конвенције о сузбијању недозвољене трговине опојним дрогама 1936. године, југословенски делегат при Друштву народа, Иван Суботић, примио је од председника владе Милана Стојадиновића телеграм следеће садржине:

– Немојте се ангажовати у дискусији на конференцији за израду нове конвенције о опијуму. Тако исто не примати ни уз резерву накнадног одобрења никакве нове обавезе, нити ма шта потписивати.

Југославија није потписала ниједну конвенцију о опијуму све до 1939. године.

Јасно је да је Југославија имала велики интерес који се директно везује за трговину опијумом и хероином и неке процене кажу да је неких 20%  прихода буџета потицало из ових уносних послова.

Почетком 1930. године формира се Привилеговано акционарско друштво за извоз земаљских производа, тзв. ПРИЗАД, и он 1932. године добија искључиво право на извоз сировог опијума из Краљевине Југославије. Опијумско одељење у ПРИЗАДУ (заиста се тако звало) прераста након две године у посебну компанију ЈУЗОП, односно Југословенски завод за извоз опијума.

Производња сировог опијума превазилазила је количину од 100 тона на годишњем нивоу, а финансијски ефекат се мерио десетинама милиона долара у оно време.

Међутим, прави посао настаје када се половином двадесетих година отвара америчко тржиште које је већ ограничено законским оквиром због којих опијум и његови деривати имају јако високу цену. А тражње није мањкало. Тако, поред трговине са фармацеутским компанијама у Америци на које се пласира већи део производње ПРИЗАДА, још један добар део на црно, илегалним кријумачарским каналима пребацивао се прво до лука у Западној Европи, а затим до Сједињених Америчких Држава.

Наравно, радило се ту о сировом опијуму, али било је и значајних количина хероина које је прерадила фабрика за производњу алкалоида „С. и Ф. Огњановић“  из Скопља. Америчке власти су, на пример, имале податак заснован на финансијским извештајима из ове фабрике, да су у току 1937. године браћа Огњановић у својим производним погонима прерадила 6,8 тона више сировог опијума и 1.013 кг више хероина него што су пријавили.

Влада САД је тражила да се југословенске власти позабаве Огњановићима, али су њихови напори били узалудни, па су америчке власти према Краљевини Југославији увеле забрану увоза сировог опијума која је била на снази 2 године. Радило се о некој врсти економског кажњавања и санкцијама.

Софроније Огњановић је крајем 1938. године, под притиском Американаца, ухапшен у свом стану у Београду са 10 килограма хероина и кажњен је са 50.000 динара и месец дана затвора. Била је то највећа казна по тадашњим југословенским прописима за то дело.

Поред браће Огњановић, велики трговци наркотицима и кријумчари били су извесни Ђорђе Стојановић, за кога су америчке власти претпостављале да годишње на њихово тло прокријумчари више од осам тона сировог опијума, и Данило Томасовић, који је је једно време руководио великом међународном организацијом која је кријумчарила опијум и хероин, можда и највећом у том тренутку.

Српски кријумчари су суверено владали овим послом у великим европским лукама попут Марсеја и Ротердама, и били су у блиској кооперацији са Елијем Елопулусом, сином турског дипломате и великог произвођача опијума. Њихова организација је дрогу у Сједињене Америчке Државе кријумчарила у сарадњи са америчком мафијом, односно криминалном организацијом Чарлса Лакија Лучана, како је констатовано у фамозном Фулеровом извештају.

Како Краљевина Југославија доспева у жижу америчких органа који се баве борбом против наркотика, још је једна невероватна прича. У јеку разговора и припрема текста конвенција о опијуму 1931. године, немачки представник саопштава учесницима скупа, међу којима је наравно и представник Краљевине Југославије, да су америчке власти заплениле неких 1.000 килограма хероина на броду „Милвоки“, у власништву компаније ХАПАГ из Хамбурга.

Немачки представник је саопштио да пронађени наркотици припадају југословенској компанији „Кандра и комп“. Да зло буде веће, ова фирма је као своју адресу на документацији која је пратила транспорт наркотика, навела београдску Улицу цара Лазара 8, на којој се у то време налазила Народна банка Краљевине Југославије. Иако су југословенске власти све демантовале наводећи да се ради о фиктивној фирми, утисак је да и Американци нису у то до краја поверовали.

Према службеним подацима Министарства пољопривреде, из југословенске монархије је од 1927. до 1939. извезено укупно 668 тона сировога опијума у вредности од 386 милиона динара. На годишнем нивоу, то је износило у просеку 42 тоне опијума вредног 29 милиона динара, што је одговарало просечним годишњим буџетским приходима читаве Вардарске бановине. С обзиром да је у Краљевини Југославији годишње кријумчарено 8-10 тона опијума, може се закључити да је готово четвртина легалне производње заправо била у илегалном промету.

Ако се томе дода шверц готових деривата опијума (морфијума, хероина и кодеина) у САД и повезаност београдских и скопских кријумчарских организација с водећим европским мрежама за транспорт дроге преко Атлантика, онда и појачани интерес Друштва народа и америчке дипломатије за ситуацију у Југославији од краја 1937. постаје разумљивији.

Директни притисци америчког амбасадора у Паризу, утицали су на југословенске власти да пооштре законодавство и тиме барем на тренутак зауздају све агресивнију криминализацију некада перспективне пољопривредне гране.

Извор: фејсбук страница Занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук