Ћирилица као кичма идентитета

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Постоје теме које никада не застарјевају, без обзира на то колико пута су већ отваране. Ћирилица је једна од њих. Свако ново покољење као да мора поново да одговори на исто питање: да ли је наше писмо тек украс на споменицима, потпис на старим иконама, или живи алат којим пишемо свој свакодневни живот?

Када год неко каже да је прича о ћирилици анахрона, да је „вријеме такво“ и да се „сви свијету прилагођавају“, заправо се не говори о техничком, него о суштинском питању – да ли озбиљан народ може себи да дозволи да му се писмо истопи у туђем времену и на туђем језику.

ЈЕЗИК, ПИСМО И СЈЕЋАЊЕ

Језик је оно што говоримо, али писмо је оно што памтимо. Српска азбука није само скуп графичких знакова, него конкретна историјска путања: од првих рукописних књига, преко средњовјековних повеља, до савремених издања и дигиталних платформи. Све оно што смо као народ записали, заклели, потписали и посвједочили вијековима, било је српским писмом.

Кад се мијења писмо, мијења се и однос према прошлости. Није случајно да скоро свака историјска прекретница код Срба има и своју „азбучну“ димензију: од реформе Вука Караџића до савремених језичких политика. У питању није естетика, него континуитет. Народ који лако напушта своју азбуку, шаље сигнал да му је и сопствено сјећање лако преговорљиво.

Онај ко чита старе текстове на ћирилици не спаја само слова, већ ступа у живи контакт са генерацијама прије себе. То је нит која повезује манастирске келије, гимназијске клупе, ратне записе, љубавна писма и породична писма преко океана, све до данашњих порука на екрану. Као рецимо и на овој нашој, Ускок страници.

ЗАШТО ЋИРИЛИЦА НИЈЕ ПРОШЛОСТ

Једна од највећих заблуда нашег времена јесте да је ћирилица „непрактична“ и „заостала“, а латиница „модерна“ и „свјетска“. Технолошки гледано, то одавно није тачно. Сви савремени уређаји, оперативни системи и платформе подједнако подржавају ћирилицу. Ако телефон или компјутер „неће“ ћирилицу, то није техничко, него твој избор, у подешавањима.

Дубље гледано, овакве стигме често потичу из периода када је латиница код нас долазила као симбол неке „веће“ културе, политике или империје. Њена употреба тако је добијала неку врсту престижног ореола. Ћирилица је, осим што је била забрањивана, насупрот томе, у појединим тренуцима гурана на маргину, повезивана са „затуцаношћу“, „сељаштвом“ или „ретроградношћу“. Тај комплекс ниже вриједности, наметнут споља и усвојен изнутра, и данас тихо ради свој посао.

Ћирилица није прошла зато што се у прошлости родила. По тој логици би и Његош и Тесла били „превазиђени“ само зато што их нема на интернету ж. Писмо се не мјери датумом настанка, него снагом културе која стоји иза њега. А српска култура, за разлику од новостворених нација у окружењу, како год ко на њу гледао, свакако није сиромашна.

ЕКОНОМИЈА ПИСМА: ОД РЕКЛАМА ДО ДИГИТАЛНОГ СВИЈЕТА

Ко хода широм српских земаља, кроз Београд, Бању Луку, Подгорицу или било који град гдје Срби живе, примјетиће парадокс: што је натпис ближи новцу, тржишту и реклами, све је мање ћирилице. Као да је негдје усвојено прећутно правило да се озбиљан бизнис и модеран имиџ граде латиницом, а ћирилица оставља за спомен плоче, културне манифестације и државне празнике.

Тако настаје опасна симболичка подјела свијета: латиница као простор профита, динамике и „будућности“, а ћирилица као резерват традиције, успомена и протокола. Дјеца која расту у таквом окружењу лако усвајају поруку да је њихово писмо мање „употребљиво“, мање „вриједно“ и мање „исплативо“.

У дигиталном простору, ситуација је још деликатнија. На друштвеним мрежама, форумима, у видео-играма и апликацијама, доминира латиница, дијелом због глобалних трендова, дијелом због лијености и навике. Али управо ту, гдје млади проводе највише времена, борба за писмо је најсмисленија. Ако ћирилице нема на екрану, ускоро је неће бити ни у подсвијести.

ШКОЛА, МЕДИЈИ И ОДГОВОРНОСТ ЕЛИТА

Често се каже да је народ равнодушан према ћирилици. Истина је да обичан човјек углавном користи оно што му је при руци и што му окружење нуди. Главни кривац за маргинализацију ћирилице нису појединци, него институције и елите које су требале да поставе стандарде, а често су прве од њих одустале.

Школа има формално задатак да учи дјецу ћирилици, али ако су све књижаре, медији и омљена интернет-садржаји латинични, наставни план остаје мртво слово на папиру. Дјеца брзо схвате шта „вриједи“ у реалном животу, а шта је само за оцјену.

Медији, који би требали да буду свијест једног друштва, често се руководе најприземнијим разлозима: брже, лакше, „читаније“. У мјери у којој сами бирају латиницу, иако би могли равноправно да користе ћирилицу, шаљу снажну поруку о томе шта је норма.

Држава, са своје стране, у већини случајева има уставне и законске основе да заштити службену употребу ћирилице. Али папир трпи све. Погледајте само налог предсједника Србије, овдје на Фејсбуку. Питање је да ли држава, досљедно спроводи оно што је сама прописала, да ли уговара, подстиче и награђује употребу ћирилице у јавним набавкама, културним пројектима, медијским конкурсима и образовним програмима.

ШТА СВАКО ОД НАС МОЖЕ ДА УРАДИ

Ипак, било би сувише удобно сву одговорност пребацити на институције. Ћирилица почиње у врло личним, свакодневним одлукама: како подешавамо тастатуру, како се потписујемо, на којем писму пишемо поруке, коментаре и објаве.

Неколико је једноставних и практичних корака који, ако их усвојимо масовно, мијењају слику:

– Подесити телефон и рачунар тако да ћирилица буде подразумјевано писмо.

– У домаћој службеној и приватној преписци, писати ћирилицом.

– Тражити од школа, локалних заједница и установа да табле, обавјештења и називи буду на ћирилици.

– Подржавати медије, издаваче и портале који досљедно његују српску азбуку.

– У породицама и међу пријатељима охрабривати дјецу да са поносом пишу своје име својим писмом.

Ћирилица не тражи од нас да се одрекнемо рецимо енглеског алфабета, нити било којег другог писма. Вишеписменост је богатство. Али постоји јасна хијерархија: народ који сам себе озбиљно схвата не одриче се свога писма ни онда када савршено влада туђим.

На крају, питање ћирилице није питање емоције, него одговорности. Ако је препустимо инерцији, биће је све мање. Ако је узмемо у своје руке, постаће поново оно што је вијековима и била, кичма једног језика, културе и идентитета који се не стиди самог себе.

ФОТО: фејсбук