Мени је ово велика лекција о томе колико се не познајемо, а требало би!
Пише: Весна БРАТИЋ
Драги људи, јуче је за мене био напоран дан.
Поздравила сам коначну побједу правде у монтираном случају за тзв. „државни удар“. Јутрос бих вољела да допуним кратко оно што сам рекла и да изразим поштовање за људе чија борба траје годинама и један дио те борбе је јуче добио праведан епилог.
Како је било годинама неизвјесности нашим Милану, Андрији, Чађу…нашој браћи и сестри Бранки Милић, генаралу Дикићу…Опростите што не памтим сва имена. Бог памти. Колико је то минута, сати, дана, година…Ни криви ни дужни, утамничени.
Сигурно није лако ни кривоме сужњу, а не невиним утамниченим. Милану су хапсили мајку, срамно, бестидно, нечојски, нецрногорски, несрпски, нељудски…Неправда боли и кад траје минут, а камо ли годинама.
Сада имам још веће поштовање за вас и вашу борбу, нашу борбу. Сада знам, помало тек, како вам је било. Правда није ископаних очију иако симболично има повез. И не треба да буде. Правда треба да буде широм отворених очију.
Захваљујем свима вама који сте ми пружали и пружате подршку. Захваљујем часним људима од којих се нисам надала подршци због, можда, великих разлика у ставовима и мишљењима.
Увијек можете рачунати на моју људску и принципијелну подршку коју сам ја од вас тако лијепо и тако ненадано добила. Мени је ово велика лекција о томе колико се не познајемо…а требало би. Не живимо једни поред, поготово не једни против других.
Ви који сте ме увијек подржавали…знате све.
Извор и ФОТО: ИН4С
