Зашто сам отишао из Сарајева?

Пише: Зоран СТАНОЈЕВИЋ

Многи ме питају зашто сам отишао из Сарајева. Понекад се и сам то запитам. Не зато што сам заборавио, него зато што се неке ствари временом утишају, па човјек помисли да је можда могао остати тамо. Али сјећања не дају мира.

Оставио сам брда која волим, прелијепи поглед према Игману и Бјелашници, стазе дјетињства којима сам ходао безбрижно, не знајући да ће једног дана постати успомене. И данас се понекад ухватим како с носталгијом размишљам о кошарци на школском игралишту,о комшијама, о вожњи аутобусом према Илиџи, гдје су ме чекали другари, а, Бога ми, и дјевојка.Често размишљам и о стијени на Бан брду са које дјечачким сновима гледам у Бјелашницу и себи обећавам како ћу се једном попети на највећи врх.Тада ми се чини да је све било једноставније, чистије, људскије.

Лијепо ми је и овдје гдје сада живим.  Имам добре комшије, добре пријатеље, свој мир. Ништа ми не фали. Па опет, негдје у мени стално стоји оно исто питање: зашто?

Одговор није само у мени. Он је у историји моје породице, у судбини коју нисмо бирали. Турци су нам отимали земљу и стоку. Кад је несрећни Гаврило убио Фердинанда, једног прађеда су ми убили, другог одвели на фронт с којег се никада није вратио. Ни гроба му не знамо.

У Другом свјетском рату нестало је још више. Пет мојих ђедова убише у селу људи из села до нашег. Више од тристо српских домаћина и њихових породица по околним селима. У Раковици попаљени, поклани, спаљени живи – жене, дјеца, старци. Само зато што су Срби. Као да нико није постојао прије њих, као да ничији живот није вриједио ништа.

Послије рата дошли су комунисти. Обећавали правду, једнакост, бољи живот. А мало којој породици дадоше пензију, да нејач преживи. Многи су наставили да живе у биједи, носећи у себи и тугу и ћутање. Нису смјели ни причати о трагедији коју доживише а све због братства и јединства.

И онда су дошле деведесете.

Пред кућом смо налазили врапце без глава. Поруке исписане мржњом: „М’рш, у Смрдију.“ Страх се увукао у сваку собу, у сваки разговор, у сваки сан. Знали смо шта нам се спрема, иако нико то није хтио гласно да каже.

Да се пушке нисмо ухватили, ко зна како бисмо прошли. Можда нас данас не би ни било. Четири године смо се бранили. Не из мржње, него из нужде. Да сачувамо кућу, име, гробове, право да постојимо. Нисмо се дали, нису успјели да нас побију као ђедове нам.

И кад је све завршено, нисмо дочекали правду. Дочекали смо продају. Као да смо били врећа брашна, а не људи. Као да су наше године у рову, наши мртви, наше сузе били ситница на туђој ваги интереса.

Зато сам отишао.

Отишао сам да моји потомци не доживе судбину својих предака, који су убијени само зато што су носили имена Глиша, Никола, Јово, Радивоје, Дамјан…Да не уче историју кроз крв и гробове, него кроз књиге и приче. Да им живот не почиње у страху, него у нади. Да знају ко су и одакле су, али да не морају због тога да страдају.

Не зато што нисам волио Сарајево. Отишао сам јер сам га превише волио да бих гледао како ме у њему полако бришу. Понекад се враћам у мислима, у сновима. Али знам да тамо више не живи онај дјечак који је трчао за лоптом и вјеровао да свијет може бити поштен.

Он је остао у једном другом Сарајеву.

Оном које постоји само у сјећању.

ФОТО: фејсбук