Хирург Миодраг Лазић, херој који не смије да буде заборављен…

Пише: српскопитање

Миодраг Лазић (Београд, 31. мај 1955 — Ниш, 14. април 2020) био је српски примаријус, хирург и књижевник. Био је годину дана ратни хирург и добровољац у Републици Српској Крајини (јун 1991 — јул 1992) и Републици Српској (сеп. 1992 — феб. 1996), за шта га је Патријарх српски Павле одликовао орденом Светог Саве. У овом периоду је написао аутобиографско дело Дневник ратног хирурга (Книн 1991 — Српско Сарајево 1995).

Рођен је 1955. у Земуну где је завршио основну школу. Његов отац Драгић Лазић, који је био официр ЈНА, добија прекоманду за Ниш. У Нишу је завршио гимназију и студије медицине. Хирургију је специјализовао на Војно медицинској академији у Београду у својој 30. години. Након специјализације годину дана је радио у Војној болници у Нишу, а након тога се запошљава на Хируршкој клиници Клиничког центра у Нишу. У периоду од 1991. до 1996. је радио као ратни хирург добровољац.

Након што се из Српског Сарајева у фебруару 1996. вратио у Ниш, Миодраг Лазић је наставио да ради у Клиничком центру у Нишу. Постао је начелник Торакалне хирургије са трауматологијом и начелник Одјељења ургентне хируршке јединице Клиничког центра у Нишу.

Има сина Пеђу и ћерку Нину.

Почетком распада Југославије, 4. јуна 1991. одлази у Републику Српску Крајину, где је провео 13 мјесеци. Као хирург добровољац, годину дана је радио у ратним болницама у Двору на Уни, Глини и Костајници (Банија). У глинској болници, која је покривала око 200.000 становника, био је једини хирург. Болница се налазила у близини линије фронта и стално је била бомбардована од стране хрватских снага. Операције је, осим у болницама, вршио и на самим линијама фронта, под шаторима, по зградама школа и другим објектима. Носио је маскирну униформу Српске војске Крајине и учествовао у пробоју Коридора живота до 10. јула 1992. када се враћа у Ниш.

Након повратка у Ниш, др Дикић, тадашњи начелник санитета Првог корпуса Војске Републике Српске, позива га у име Министарства здравља Републике Српске да помогне оснивање ратне болнице у Мркоњић Граду. Пошто је болница у међувремену основана, уместо у Мркоњић Град, др Лазић се у септембру 1992. поново као добровољац јавља у ратну болницу Републике Српске „Коран“ на Палама. У ратној болници Коран је провео месец дана, након чега као шеф хируршке екипе одлази у новоосновану ратну болницу „Жица“ у Блажују (тада део Српске Илиџе). Разлог за оснивање ратне болнице Жица је био близина линијама фронта, што је омогућавало и олакшавало бржи пренос рањених. Болница се налазила 1км од врела Босне, а назив Жица је добила по називу одмаралишта које се ту налазило у време СФРЈ.

У ратну болницу Жица је дошао као испомоћ на један месец, а остао је пуних 40 месеци. Пошто је на подручју тадашњег Српског Сарајева био једини хирург специјалиста за абдомен и грудни кош, провео је две године оперишући пацијенте на ширем ратишту Републике Српске, које је покривало 5 општина (Сарајевско романијска регија) са 100.000 становника.

У ратној болници Жица је обавио преко 3.500 хируршких операција под општом анестезијом и у врло тешким ратним условима. Осим операција срца, изводио је све захвате којима се бави савремена хирургија. У овом периоду до фебруара 1996., написао  је 16 стручних радова и узео учешће у три велика међународна конгреса, за шта је 1994. године добио звање примаријуса.

Српско Сарајево је коначно напустио у фебруару 1996. године, када је један део града према Дејтонском споразуму припао Федерацији БиХ. Хиљаде грађана Српског Сарајева су напустиле делове који су припали Федерацији БиХ у периоду од почетка 1996. до маја 1996. У дневнику је написао:

„Одлазим са тугом и сетом. Поносан сам што сам се борио и делио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије.“

Дневник о својим искуствима ратног хирурга добровољца је активно почео да пише 1992, а у њега је унео и сећања из 1991. године. Његово дело је штампала Српска новинска агенција СРНА из Српског Сарајева 1996. године. Дело је добило прву награду на Међународном сајму књига „Иницијал“ у Нишу.

О доктору Лазићу снимљен је документарни филм „Дневник једног хирурга”, чији је аутор Синиша Грабежа, а продукцију је радила Телевизија Републике Српске.

Преминуо је 14. априла 2020. године од последица коронавирусне болести. Слутећи крај, написао је опроштајно писмо:

„Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив, био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик, али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда, заувек искрено ће сви плакати, јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде. Ћерке и син да не тугују, него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сестре које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.

У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.

Последња ми је жеља да ме испратите песмом „Марш на Дрину“.

Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа.“

ФОТО: агенције