Суштина настанка Херцег Босне

Извор: Јутарњи лист

Колумна у „Вечерњем листу“ Јозе Павковића открива праве разлоге настанка ХЗ Херцег-Босне, те мотиве наметања колективне кривице због пресуде Прлићу и осталима. Павковић је написао:

Зашто се посљедње десетљеће појачава и кампања у оптуживању Херцег Босне

Разумијевање настанка Херцег Босне захтијева сагледавање ратних околности, политичког вакуума и међународних преговора који су обликовали судбину БиХ. Данашње су оптужбе у функцији политичког слабљења Хрвата.

У посљедњих десетак година појачала се кампања против Херцег Босне. Унаточ тому што је у документима Међународног суда за бившу Југославију јасно наглашено да Хаашки суд суди искључиво појединцима, а не државама или политичким пројектима, пресудом Прлићу и осталима манипулира се наметањем колективне кривње и криминализирањем Херцег Босне. Једнако тако могло би се оптуживати цијели бошњачки народ и Армију БиХ на темељу хаашких пресуда Расиму Делићу, начелнику Генералштаба Армије БиХ, или пак Енверу Хаџихасановићу, заповједнику 3. корпуса Армије, због заповједних одговорности за злочине страних бораца – муџахедина над хрватским и српским заробљеницима. Чак и државу због међународног судјеловања страних војника (муџахедина).

Разумијевање настанка Херцег Босне захтијева сагледавање ратних околности, политичког вакуума и међународних преговора који су обликовали судбину БиХ. Данашње су оптужбе у функцији политичког слабљења Хрвата. Жели им се одузети у миру оно што се није успјело у рату. Нажалост, у томе судјелује и међународна заједница. Која заборавља како су Хрвати у рату једини прихваћали све њезине споразуме: Лисабонски споразум (1992.), Ванце-Оwенов план (1993.), Оwен-Столтенбергов план (1993.), Wасхингтонски споразум (1994.), План Контактне скупине (1994.), Сплитску декларацију (1995.), Даyтонски мировни споразум (1995.). Заједничко обиљежје свих тих приједлога било је да су захтијевали политичко потврђивање кроз институције (парламенте) представника сва три народа. Срби и Бошњаци имали су их кроз републике (БиХ и РС), а Хрвати само заједницу (ХЗ ХБ), која тако устројена није имала државотворне овласти.

Дакле, да би судјеловали у преговорима и одлучивању, требало је успоставити институције и заступничка тијела који могу представљати политичку вољу Хрвата. Стварањем Хрватске Републике Херцег Босне успостављен је институционални оквир који је омогућио политичко дјеловање, управљање територијем под контролом хрватских снага и судјеловање у међународним преговорима.

Примјерице, три парламента требала су усвојити Овен-Столтенбергов план, који је предлагао да се БиХ преуреди у унију трију националних република: бошњачку, српску и хрватску. Чак Вијеће сигурности УН-а (у Резолуцији 859) од 25. коловоза “одлучно позива све три стране да пронађу што прије правично и укупно политичко рјешење темељено на слободној вољи”. И због тога, три дана послије УН-ова апела, 28. коловоза 1993. установљена је Хрватска Република Херцег Босна. На затвореном дијелу сједнице прихватили су предложени мировни план. Срби и Бошњаци нису морали установљавати републике јер су их већ имали. Мировне су планове усвојили и изиграли. Унаточ тому што је тијеком једне вечере на Женевском језеру Овен наговарао Алију Изетбеговића и чланове његова изасланства да прихвате план уз обећање: “Дат ћемо вам териториј Хрвата, они свакако требају платити овај рат.”

Иако план о успостави уније трију република у БиХ није остварен, ХР ХБ са својим тијелима власти наставила је политички дјеловати. Чувала је хрватски народ од оних који су себе хтјели намирити на његову штету. На концу, била је темељни камен за успоставу међународних споразума који су зауставили рат. Најприје су Херцег Босну као потписника унијели у Вашингтонски, а потом и у Дејтонски споразум. Због њене конструктивне улоге и данас живе Федерација и држава.

ФОТО: фејсбук