Суноврат српског идентитета на подручју Хрватске

Пише: српскопитање

За суноврат српског националног идентитета (не само на подручју данашње Хрватске) посебну кривицу сносе Александар од Југославије и Никола Пашић, који су здушно подржали афирмацију интегралног југословенства, науштрб српства, које је идејно настало на Бечком двору, а формални зачетак доживело у Загребу још средином 19. века.

Но, кренимо редом.

Из записа службеника Бечког двора, историчара Лајоша Талоција сазнајемо да је идеја за стварање хрватске нације уобличена у Аустрији (његова изјава – „и тако смо ми (Бечки двор и Ватикан) 1836. године почели да стварамо хрватску нацију“). Како ова нација до тада није постојала, требало ју је накнадно створити из нечега (ничега). Никада нису имали заокружену територијалну заједницу којом би самостално управљали. Имали су жупане и банове под Германима и Мађарима, али никада своје самосталне владаре и своју државу. До тада је појам Хрвата био везан само за уско подручје Загорја и горње Подравине, чак и без Загреба, који је у то време једва имао неколико хиљада људи. Да би се створила хрватска нација било је потребно прво заокружити (чак и) малу територију Хрватске, да би се на њој створила нација која би се тако звала. Нација није етничка (народ), него политичка категорија и везана је за државу.

Како нису имали свој посебан језик (у школама се на подручју Загорја предавало на латинском све до 1850. године, када је тзв. Бечким књижевним договором отет српски језик, да Хрвати могу да га зову и својим – тек после 140 година, 1991. ће га назвати хрватским језиком), требало је новој нацији (Хрватима) створити језик, који би могли да зову хрватски. Њихов говор је био (и сада је) само један дијалекат српског језика (више кајкавски, мање чакавски), док се штокавски прича на много ширем простору Балкана међу преосталим Србима. О књижевном хрватском језику се тек није могло говорити, јер ништа до тада није записано, што би се могло назвати аутентично хрватским.

Тзв. Бечким књижевним договором из 1850. године, Вук Караџић се сагласио да измишљена нација (Хрвати) могу да користе српски књижевни језик као свој. У почетку су га звали нашки, матерњи, од стварања Краљевине СХС (после Југославија) звали су га хрватско – српски, а од 1991. године коначно хрватски.

Да би се Срби одвојили од свог старорспског језика, који је прославио српско име преко изузетно бројних средњовековних рукописних књига и Законоправила (Крмчија) Светог Саве, на Бечком двору је покренут пројекат „реформе“ таквог српског језика, који је започео Саво Мркаљ, а довршио Вук Караџић. Идејни носилац овог пројекта је био Јернеј Копитар, који је још 1827. године Бечком двору послао поверљив документ у коме је посебно наглашено:

„Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена (Срба!), те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“

Иначе, Копитару је 2022. године подигнут споменик у Београду.

Да би се реализовала идеја о интегралном југословенству, што је била подметачина Беча, како би се од покатоличених Срба социјалним инжењерингом (модерни термин) створили Хрвати, у Загребу је још 1866. године створена Југословенска академија знаности и уметности (ЈАЗУ). Јурај Штросмајер је био један од иницијатора њеног стварања, тако што је још 1860. године дао велики прилог за њено оснивање, чиме је био њен главни покровитељ и фактички оснивач.

Штросмајер није признавао верску различитост православаца Срба, него их је сматрао православним Хрватима и „шизматицима“ које по сваку цену треба превести у католичку веру.

Енергично и упорно се читавог живота борио против православља и на сваки начин је гушио православни идентитет Срба на подручју Славоније, Далмације, па и на југозападу Загорја, где су православци били јако бројни у то време, па све до средине 20. века. Скоро 100 година од зачетка идеје о стварању хрватске нације, најзнаменитији људи у Загребу су били Срби – након Првог светског рата су изградили све значајније зграде у центру Загреба, које су данас редак пример тадашње архитектуре.

Један од најагилнијих учесника у пројекту отимања српског језика и поклањања Хрватима да могу да га зову хрватски био је и Ђорђе Поповић, одрођени Србин, коме је отац био православни свештеник. Најпре је породично презиме Поповић променио у Даничић, а онда и име Ђорђе у Ђуро, да звучи хрватскије, пошто се похрватио и настанио у Загребу, где је био први секретар ЈАЗУ још од 1866. године.

Иначе, према попису из средине 19. века у Аустрији је живело око 2.700.000 Срба и само око 830.000 Хрвата. Међутим, на Католичком конгресу у Загребу 1900. године, наметнуто је да се сви Срби католичке вере убудуће сматрају Хрватима.

Тако је Бечки двор у сарадњи са Ватиканом најпре заокружио територију на којој је почела да се ствара хрватска нација (Загорје), затим је од „реформисаног“ српског књижевног језика створен „хрватски“ језик (да то није посебан језик говори чињеница што није потребан преводилац за српски језик – и данас је подударност преко 90%), онда је створена ЈАЗУ са идејом да се касније створи Југославија, као прелазно решење за поништење српског идентитета, из којег би се касније издвојио хрватски идентитет (што се и десило тек 1991. године).

Да се вратимо на Александра од Југославије и Пашића. Они су реализовали подметачину Беча, али и Ватикана, о југословенству, која се крчкала скоро 100 година, и тако нас вечно „усрећили“ са покатоличеним Србима, данашњим Хрватима.

Након Првог светског рата, у Југославији је запостављено обележавање празника Светог Саве (уведено још у време Милоша Обреновића око 1830. године), а установљено је празновање рођендана Јураја Штросмајера, који се свим снагама трудио да искорени православље широм данашње Хрватске.

Штросмајер и Копитар имају споменике и своје улице у многим градовима данашње Србије. Недостаје споменик и улица Лајошу Талоцију, али не сумњам да ће некоме у Србији и таква идеја пасти на памет, чисто ради континуитета у величању српских „доброчинитеља“.

А што се Срба тиче и њихове улоге у затирању сопственог српског идентитета, следи ЗАКЉУЧАК:

Нама нису били потребни окупатори да нас идентитетски сатру и да нам промене идентитетски код, у овом случају на подручју данашње Хрватске. Одувек смо у свом народу имали довољно својих идентитетски недозрелих „извршилаца“ који су то боље и ефикасније радили од свих наших окупатора.

Као ниједан народ на свету, Срби су склони да величају своје унесрећитеље.

Извор: фејсбук страница Православни манастири и цркве

ФОТО: фејсбук