Када се секташтво прогласи за одбрану Цркве

Извор: Александар СТОЈАНОВИЋ/Компас инфо

Манастир Раковица једно је од најсветијих и најзначајнијих српских мјеста. Ту почивају наши великани, а историја манастира живи је свједок српског православља, историје и културе већ вијековима. Он је једно од оних мјеста на којима се српска историја сабрала у тишину – у камен, у молитву и у гробове оних који су својим животом покушали да тај народ држе ближе Богу него историјским вихорима. У тој тишини почива и патријарх Павле, можда најтиши међу великим Србима, али управо зато и један од највећих.

На мјесту које је вијековима учило човјека смирењу, чуло се нешто што са смирењем нема никакве везе: дрека, простаклук и она врста духовне надмености која увијек себе представља као ревност за истину. Та сцена, у својој суштини, подсјећала је на стару и вјечну појаву у историји: на руљу која је увјерена да брани правду, а да притом ни не слути да стоји на супротној страни од ње.

И зато је било горко гледати како се једном српском архијереју, човјеку који је значајан дио свог живота провео на Косову и Метохији, у земљи у којој је само постојање Срба постало свакодневно мучеништво, довикује да је „недостојан“. Не зато што такав повик може нешто суштински да каже о владики Илариону – његов живот и дјело говоре далеко више од било чије галаме – већ зато што тај призор говори нешто прилично непријатно о нама самима.

Владика Иларион је неко ко је на то најстрашније, а најсветије мјесто – Косово и Метохијуу, дошао кад су многи одлазили. И остао, растао с Господом и тим народом. Кад су се многи предавали, он је учио и градио. У времену у којем се много више причало о нестанку него о обнови, он је тихо обнављао један манастир који је био готово осуђен на заборав – Драганац. И свједочећи Христа и православну вјеру, Господ је препознао његову искрену намјеру, награди га да његово сјеме да велики плод

Зато је помало апсурдно да управо таквом човјеку лекције о „чувању православља“ држе људи чије се богословље углавном формира у дигиталним катакомбама сумњивих портала и још сумњивијих духовних ауторитета. То је један нови феномен нашег времена: теологија без литургије, ревност без смирења и сигурност у сопствено знање код људи који никада нису ни покушали да разумију унутрашњи живот Цркве.

Блаженопочивши владика Атанасије је такве људе својевремено називао „зурлотима“, користећи једну стару ријеч за оне који своју вјеру своде на бучну и често агресивну спољашњост. Али чини се да је данашњи феномен у нечему и сложенији. Овдје није ријеч само о незнању, него о једној врсти духовне психологије: потреби да се сопствена несигурност прикрије улогом „чувара истине“. А када човјек једном прихвати ту улогу, онда је врло лако почети гледати на цијелу Цркву као на проблем који треба исправљати.

У томе лежи и нешто што можда није довољно озбиљно схваћено (па и од саме Српске цркве). Ове групе, ма колико дјеловале маргинално, живе у времену дубоких друштвених подјела. У таквим временима свака прича која Цркву представља као „дио проблема“ (кроз спин да је „црквено руководство“ дио власти) лако налази своју публику. И ту се, готово непримјетно, појављује један врло стар образац: рушење Цркве у име неке наводно више правде. То није ново искуство за Србе. То смо већ гледали средином двадесетог вијека, само што је тада тај процес био обучен у језик револуције, а данас се облачи у језик православне ревности. И ту незнавен народ није жртва, него постаје средство за обрачун са сопственом црквом. А кад се опамете, може бити касно.

Али историја српског народа има једну прилично јасну лекцију. Кад год је Црква била разарана изнутра или споља, разарао се и народ који је око ње настајао и опстајао. Јер Српска православна црква никада није била само религијска институција у уском смислу те ријечи. Она је била и школа, и архив, и уточиште, и мјесто гдје је народ учио да је идентитет нешто дубље од тренутних политичких околности.

Зато је призор галаме у Раковици био тужан не зато што је неко покушао да увриједи једног владику. То је пролазно. Тужан је зато што показује колико лако заборављамо да се Црква не брани буком. Она се брани животом. А тај живот је увијек тиши него што би ревнитељи буке то желели.

ФОТО: фејсбук