Био је херој, спортски херој, Хосе Раул Капабланка

Скоро језива тиха неумољивост врхунског шаха

Пише: Мухарем БАЗДУЉ/Скаутспорт

Новине смо почињали читати уназад, не због смртовница, него због спортске рубрике. Били смо дјечаци од седам, осам, девет, десет година. Највише смо вољели фудбал, одмах затим кошарку, а остале спортове много мање. Било нам је чудно да шах уопште спада у спорт. А опет, кад размислиш, шта би друго био? Истини за вољу, шахисти док играју сједе, али опет, често се зноје као да трче.

Осим тога, сродност шаха са спортом је у нарацији. И посебно је занимљив начин на који шах као појединачни спорт често има драматургију колективног. Да, играју један против једног, али сваки има по шеснаест фигура. Такође, велики шахисти остају запамћени у историји као и други велики спортисти. Чак и они који нису били њихови савременици, знају за њих, па чак и за њихов стил игре.

Има чак и неких персоналних аналогија које могу бити психолошки занимљиве између шаха и других спортова, рецимо: Боби Фишер – Џон Мекинро. Исто тако, фанови шаха мјере вријеме по свјетским шампионатима и шампионима, слично љубитељима фудбала. Није незанимљиво да је први шаховски свјетски шампионат одржан скоро пола вијека прије првог фудбалског (шах – 1886, фудбал – 1930).

Негдје баш у ово доба године, у марту и априлу 1921. на програму је била једанаеста борба за првака свијета. Иако је већ одржано десет шампионата, постојала су само два шампиона: Вилхелм Штајниц и Емануел Ласкер. Штајниц је био четвороструки, а Ласкер шестоструки првак свијета; први је освојио прве четири титуле, а Ласкер осталих шест. Штајниц је наступао под америчком заставом, мада је по рођењу био аустроугарски Јеврејин рођен у Прагу, скоро као неки шаховски Кафка. Он је, рекосмо, четири пута био свјетски првак, а на петом по реду шампионату изгубио је од Нијемца Емануела Ласкера који се на врху шаховског свијета задржао двадесет и седам година, најдуже у историји.

Тог послијератног прољећа 1921, изазивач је био Кубанац по имену Хосе Раул Капабланка. Мада је био двадесет година млађи (Ласкер рођен 1868, а Капабланка 1888), већински се сматрало да је Капабланка ипак фаворит, пошто је био на врхунцу снаге, а и серија партија се одигравала у његовој родној Хавани. То, међутим, не значи да су они који су вјеровали у Ласкера били у значајној мањини, нарочито јер би неријешен резултат значио да актуелни шампион задржава титулу.

Ова “школа мишљења” је добила на снази након што су прве четири партије све завршиле ремијем. Обојица су по два пута били бијели, али, ето, нико ту предност није искористио. У петој партији, одиграној 29. марта, бијели је био Капабланка. Све партије дотад, осим друге, имале су по шездесетак потеза, у овој поменутој као изузетак било их је само 37. Такође, у три од четири партије десило у отварање се десио Одбијени дамин гамбит. На исти начин је отворена и пета партија.

Такође, поново је одиграно шездесетак потеза, тачније 63, до у потез једнако као у првој партији, у којој је Капабланка такође био бијели, али овај пут је побиједио. Била је то понешто типична Капабланкина “демонстрација силе”: прецизност и снага на нивоу природне силе и искориштавање сваке, па и најситније, противничке грешке. Као чаша у коју падају кап по кап док се ниво воде не прелије, тако је Капабланка дошао до прве побједе.

Капабланка против Ласкера

Ово је била преломна тачка цијелог меча. Испоставило се да Капабланка неће изгубити ниједну партију. Исто тако, међутим није тај 28. март био тек Ласкеров лош дан. Једанаест дана касније, осмог априла, Капабланка опет побјеђују, у десетој по реду партији, овај пут као црни. (Шеста, седма, осма и девета партија завршене су ремијем.) Већ у идућој партији, као бијели, Капабланка опет побјеђује. Он, дакле, има три побједе, било је осам ремија, а Ласкер ниједном није побиједио. Изгледа да је све готово, али Ласкер се још не предаје.

Дванаеста и тринаеста партија поново завршавају ремијем. У четрнаестој, двадесетог априла, Капабланка је опет црни и опет побјеђује; то му је, дакле, четврти тријумф: два пута је побиједио као бијели и два пута као црни. Сада је и Ласкер свјестан да је готово. Капабланка је шампион свијета.

Многи су очекивали да и Капабланка, попут оба претходника, буде вишеструки шампион. Ипак, вријеме ће показати да ће то бити једина његова титула. Први изазивач биће му Аљехин и он ће 1927. да побиједи Капабланку. Аљехин ће пак, као и Штајниц, бити првак свијета четири пута.

Капабланка против Аљехина

Капабланка је умро млад, са педесет три године. Остао је до дана данашњег један од највољенијих, најпоштованијих и најлегендарнијих шахиста свих времена. Та легенда има своје одјеке и у умјетности. Има више примјера, али један је мени убједљиво најдражи.

Рејмонд Чендлер, геније ноар романа, створио је лик приватног детектива Филипа Марлоуа кога су на филмском платну најнезаборавније отјеловили Хемфри Богарт и Роберт Мичам. Марлоу није типичан детектив “тврдокухане” криминалистичке прозе, мада вјероватно јесте најславнији. Он воли поезију и шах, али је истовремено “жесток момак”. У једној незаборавној сцени из “Сестрице” цитира прелијеп стих Роберта Браунинга, а у резигинирано-катарзичном финалу “Високог прозора” призива Капабланку. Допада му се једна конкретна партија од педесет и девет потеза, парадигма хладног и прелијепог шаха лишеног кајања, шаха “скоро језиве тихе неумољивости”. Што би психолози рекли, класична пројекција – баш тако сам Чендлер пише.

Био је херој, спортски херој, Хосе Раул Капабланка.

ФОТО: скаутспорт