Свештеник, попадија и дјеца под тајним пресудама система у Црној Гори

Извор: ИН4С

Свештеник Српске православне цркве Илија Мотика, његова супруга Миомира и њихово троје дјеце рођено и школовано у Црној Гори, од којих је двоје малољетно, годинама су под третманом безбједносног ризика у Црној Гори, без иједног јавно представљеног доказа. Оно што почиње као прича о једној породици, данас прераста у озбиљно питање функционисања државе: да ли о судбинама људи одлучују закони или тајне процјене без образложења и одговорности.

Брачни пар Мотика у Црној Гори живи још од периода прије референдума 2006. године. Упркос томе, више од деценије суочавају се са административним препрекама и безбједносним квалификацијама које, по свему судећи, немају јасно и провјерљиво утемељење. Према документима Агенције за националну безбједност и Министарства унутрашњих послова, означени су као сметња по националну безбједност, али без иједне конкретне чињенице која би ту тврдњу поткријепила.

Посебно забрињава што се такве процјене односе и на малољетну дјецу. У пракси, то значи да су и дјеца третирана као безбједносни ризик, без иједног образложења доступног породици. „Никада нам није објашњено у чему је наша кривица. Дјецу позивају да се изјашњавају о нечему што нико не умије да им објасни“, свједочи попадија Миомира Мотика.

Сумњу додатно појачавају контрадикторни одговори саме Агенције за националну безбједност. Према наводима породице, у једном акту стоји да о њима и њиховој дјеци не постоји документација, док се у другом случају управо на основу таквих „података“ доносе негативне безбједносне процјене. То практично значи да се безбједносна процјена доноси на основу података за које се истовремено тврди да не постоје.

Да се породица налази у поступку у којем не може ни да разумије ни да оспори оно што јој се ставља на терет, потврђује и изјава петнаестогодишњег Матије Мотике, дата 27. марта ове године. У његово име, отац наводи да „нисам у могућности да се конкретно изјасним нити отклоним евентуалне недостатке, јер у позиву опет нису детаљно прецизиране природа и садржај сметњи за малољетно лице од 15 година“. Чиме се потврђује да се од странке тражи одбрана без оптужбе.

У истој изјави се директно проблематизује основ поступка: „није јасно на основу којих конкретних, законитих и провјерљивих доказа се малољетно лице може доводити у везу са овако озбиљним питањима“.

Рјешење које не открива ништа

Случај има и дубљу позадину. Још 2011. године Министарство унутрашњих послова прекинуло је боравак породици уз образложење које се касније показало незаконитим. Управни суд је ту одлуку поништио, али она никада није у потпуности спроведена. Посљедице су биле конкретне и дуготрајне – дјеца су годинама живјела без личних докумената и у стању правне несигурности.

Управо на ту чињеницу указује и изјава малољетног Матије, у којој се јасно наводи да одговорност за наводно неиспуњавање услова лежи на држави: „желим да истакнем да за то одговорност сноси искључиво Министарство унутрашњих послова Црне Горе. Незаконито сте му 2011. године прекинули привремени боравак.“ Даље се истиче и кључна правна недосљедност: „сматрам да је свако позивање на неиспуњење услова правно неосновано јер је такво стање искључиво последица Вашег непоступања и наметања препрека“.

Упркос томе, након више од три и по године чекања, 30. марта 2026. године, Министарство унутрашњих послова доноси рјешење којим одбија захтјев за стални боравак Илије Мотике. У образложењу се наводи да „Илија Мотика не испуњава услове за издавање дозволе за стални боравак у Црној Гори, будући да постоје сметње са аспекта националне безбједности Црне Горе“, уз констатацију да „негативно мишљење Агенције представља обавезујући основ за одлучивање у овом поступку“.

Истовремено, исто рјешење искључује право странке да зна разлоге: „орган није дужан да образлаже разлоге који су означени степеном тајности“. Тако се долази до суштинског парадокса: одлука постоји, али разлози не.

Министарство у истом акту тврди да је водило рачуна о правима странке и да јој је омогућило учешће у поступку.

Али управо ту се открива суштина проблема: странка учествује у поступку у којем не зна чињенице, одлука се заснива на подацима који су јој недоступни, а мишљење које је кључно не може да оспори. Поступак се формално води, али без могућности стварне одбране. То потврђује и сама изјава породице, у којој се указује да се од странке тражи да се изјасни о нечему што није ни прецизирано, ни доказано, нити уопште доступно.

Додатно забрињава што се у изјави указује и на дугогодишњи контекст притисака, укључујући пријаве појединаца које, како се наводи, надлежни органи нијесу адекватно провјеравали, иако су могле имати директне посљедице по статус породице.

Случај породице Мотика тако показује затворени круг у којем се одлуке доносе без доказа, институције дају међусобно супротстављене податке, а коначни аргумент постаје тајност. У таквом систему, свака наредна одлука само потврђује претходну, без могућности преиспитивања.

За супругу и дјецу рјешења се и даље чекају. Редакција је упутила питања Агенцији за националну безбједност и Министарству унутрашњих послова, али одговори нијесу достављени.

Против овог рјешења могуће је покренути управни спор пред Управним судом Црне Горе, што ће, како се очекује, бити наредни корак у овом случају.

Зато остаје питање које превазилази овај случај: ако су разлози тајни, докази недоступни, а одлуке обавезујуће – да ли у Црној Гори одлучују закони и судови, или процјене које нико не може да види, провјери или оспори.

ФОТО: ИН4С