Савез КРИСК прети Америци

Свет као да се одлучније уједињује против Америке. У ствари, све оно зло
које су европске колонијалне силе вековима шириле диљем наше планете, а
потом кроз једнако насилно насељавање пренеле на америчко тло, сада се
враћа као бумеранг. Званични лидер западног света једноставно нема
пријатеља. Чак и најнаклоњенији му Британци прво пажљиво прорачунају

шта је добро за њих па тек потом улазе у евентуална савезништва. А и то
никада пуним срцем.
И други су то брзо схватили и као резултат смо добили стварање БРИКС-а
(BRICS) економског савеза који, за сада званично, сачињавају Бразил, Русија,
Индија, Кина, Јужна Африка, Египат, Етиопија, Индонезија, Иран и Уједињени
Арапски Емирати, уз још десетине заинтересованих. Тиме је моћ САД, па и
западног света уопште, у великој мери доведена у питање. Промет роба
почео је да се одвија до сада неуобичајеним путевима, царинска политика
прилагођена је новим условима и потребама. И, што је најважније,
Американцима је из руку избијено главно оружје – економске санкције.
Али то није све. Америци сада прети нови, још опаснији савез – КРИСК
(CRINK), војно директно уперен против западног хегемона, који чине (гле
изненађења) Кина, Русија, Иран и Северна Кореја. Како преносе амерички
медији, свака од поменутих земаља, на свој начин, подржава руску војну
операцију у Украјини. Кореја са 12.000 војника на ратишту у Курску и
огромном залихом ракета, Иран обезбеђујући дронове и муницију, а Кина
испоруком технологије двоструке намене, неопходне за војне акције. Уз то
Кина је, практично, неутралисала западне санкције против Москве
куповином нафте од Руса, што чини и Индија, која није чланица поменутог
савеза.
Укратко, оно што је урађено на економском плану сада се шири и на област
безбедности. Американци су дуго себе убеђивали да је цео свет уз њих, а
против Русије, али ствари су се окренуле. И што је најважније, схватање да
земље појединачно, свака за себе, не могу да изађу на крај са западном
силом тера исте да се удружују. Наравно, не више идеолошки, пошто су такве
разлике увелико за нама, већ конкретно и у складу са заједничким
проблемима и потребама.
Испоставило се да либерализам какав су покушале да наметну најмоћније
земље Запада није ништа друго до повратак некој врсти робовласништва
које појединцу дозвољава да главу држи усправно, али не и да спусти поглед
и види куда га заиста воде. Европа, „остављена на сувом” захваљујући рату у
Украјини, прва је то осетила. Данас команде стижу само из једног центра – из
Брисела. Париз, Лондон, Берлин, Мадрид, Рим… постали су само туристичка
одредишта. А изабрани представници тамошњег живља послушници
бирократске команде ЕУ.
Ни кровна светска организација – Уједињене нације – нема више ни моћ ни
улогу који су јој дати у годинама оснивања. Једноставно, очување светског

мира поверено је тада земљама победницама, иако су неке од њих тај статус
добиле потпуно неправедно. Све то је могло да има смисла и да траје у
околностима „идеолошке” поделе на богате и сиромашне. Сада су и ти
„сиромашни” постали моћни, и траже већу улогу у управљању планетом.
Доказ да се однос снага на глобалном плану мења из сата у сат јесте и
чињеница што се све више пише о могућој „нуклеарној катастрофи”,
„сумраку човечанства” „општој несрећи”. Као да је свет до сада, а посебно у
протеклих 80 година живео у срећи и задовољству. Нацистички злочини су
заборављени, као и истребљење Јевреја, покушај уништења православног
света, разарање Јапана атомским бомбама…
На Западу је све то склоњено из уџбеника историје како би будуће
генерације, без оптерећења прошлошћу и злочинима које су починили
њихови родитељи, могли исто да понове. Видели смо шта се дешавало у
Вијетнаму, Кореји, Авганистану, Ираку… а данас у Украјини и Гази. КРИСК је
изгледа ту да нас подсети на мрачне дане 20. века.
Наравно, све до сада написано само је констатација актуелног стања без
видљиве могућности да се исто поправи методама које смо до сада знали.
Питање је стога шта да се ради, и ко би требало на себе да преузме улогу
предводника.
Одговор тешко да можемо да очекујемо са западне стране. Тамо је синдром
моћи већ дубоко укорењен. На истоку се воде другачијим филозофским
принципима, прихватљивим другој страни тек у облику – егзотике. Остају
делови света у којима је сиромаштво свакодневно. Тамо идеје о слободи још
нису учвршћене у мери да би могле да парирају оним превазиђеним по
којима још живе милиони.
Иако је пројекат Организације уједињених нација, уосталом као и њене
претходнице Друштва народа, показао да не може да одоли зубу времена,
општи договор је неопходан. Једини излаз срачунат да траје. Без патронског
односа богатих и слугерањства оних који само траже да им деца имају
свакога дана шта да поједу. Или барем да попију чисту воду.
Време великих револуција је, изгледа, прошло. Нема за њих ни воље ни
потенцијала. И ратови се све више своде на локалне обрачуне. Нуклеарне
претње више служе као ударне вести по медијима него што представљају
конкретан политички адут. Остаје нам једино да другачије размишљамо.
Појединачно и као народи. Модерна технологија може у томе да нам
помогне, али осећања су та која воде свет.

Украјинска драма могла би да буде историјска преломница. Не због тога што
тамошњу несрећу гледамо у реалном времену, већ зато што се она дешава у
тренутку преломном за цело човечанство. Рекло би се преломнијем чак и од
давне 1939. и почетка Другог светског рата. Јер ти догађаји вођени су потпуно
другачијим начином размишљања, емоцијама везаним за припадност
нацији, држави.
„Чојство и јунаштво” одлазе у историју са свим религијским, идеолошким,
националним идејама које смо до сада следили. Прагматизам је постао нова
звезда водиља. У политици, пословању, тражењу професије, избору школе,
животног сапутника… Ратови су постали досадни. Баш као овај у Украјини.
Револуције су могуће само тамо где људи то још нису схватили. А питање је и
шта би заиста донеле.