Махала лојалности и халал патриотизам
Пише: Дамир ОМЕРБЕГОВИЋ
Овакве сцене нису никакав ријетки инцидент, него образац понашања који се већ годинама уназад понавља, барем једном годишње.
Чим неко јавно изађе из унапријед зацртаног наратива – тобејараби, не навија довољно јако, не говори како треба и како сарајевска публика то очекује, не показује праву емоцију по пропису – одмах креће испитивање лојалности, па онда и отворено тјерање.
Ако ниси 100% у линији с халал патриотизмом, ти си душманин и ниси наш. А ако ниси наш, хајде фино, марш негдје друго. Та потреба да се људима одређује како да мисле, кога да воле и за кога да навијају подсјећа више на махалу него на некакво озбиљно друштво.
Посебно је занимљиво како се та прича увијек запакује у неку моралну надмоћ. Као, није проблем што те тјерам, проблем је што ти не волиш довољно. Па онда се крене с иди у Србију, иди у Хрватску, иди било гдје, само немој овдје ако ниси по нашем шаблону. А реалност је да су многи од тих људи ту генерацијама, исто колико и они који их данас испитују. И сад одједном неко себи даје за право да одређује ко има право на земљу, а ко нема.
То је чисти инат, какав ба патриотизам. То је потреба за контролом, оно, класични хаџијски мерак да се некоме покаже ко је газда, макар на ријечима.
Највећи парадокс је што се послије сви чуде зашто пола државе нема никакав емотивни однос према Босни и Херцеговини. Па како ће имати кад их стално дочекује иста прича – или си наш по свим тачкама, халал-Бошњак/Хрват/Србин, или ниси никако.
Људи нису роботи, јаране, нити ће ико искрено вољети нешто под притиском и пријетњама. Ако некога стално гураш ван, немој се послије ибретити што је стварно отишао – било физички, било у глави.
То је та нека илузија коју људи ту имају, некаквог чистог простора гдје сви исто мисле, исто причају и исто навијају. Можда то неком мерхаметлији звучи као џеннет, али у пракси је само празна соба у којој си остао сам са собом.
ФОТО: фејсбук
