Сарајевска сјећања

Пише: Немања УШЋУМЛИЋ

На шестој станици од Илиџе изађосмо нас троје и стрмим, великим степеницама се попесмо на Алипашино Поље, и одмах преко пута школе — висока зграда, а на њеном деветом спрату живе Сале и Срле.

Тетак, полицајац у пензији, добродушан и фин човјек, а тетка чека да поново крене на посао у некој словеначкој фирми.

Једино што нисам волио код њих било је то што су сви били гурмани и што су сви тако слатко јели.

Никако нису могли да разумију мојих 50 килограма у патикама и одијелу, што никада нисам гладан и што је паштета била врх и плафон изнад кога нисам имао никакву потребу да прелазим.

Срлету је тих дана пришао неки новопечени, курчевити „зелена беретка“, чији је отац био „познат“, и главом му сломио нос.

Пошто је и тетак био полицајац и познат, брже-боље су се сви појавили да се извине на вратима.

Када ти се извини такав миље на вратима, немаш куд него да прихватиш извињење.

И мимо свих дешавања, ништа на свијету није могло да ми изазове срећу као дружење с њима.

Шта год смо играли — карте, монопол, фудбал — пар смо били ја и Сале, а бураз и Срле са друге стране.

Мали станчић, педесетак квадрата, али супер је — сви смо ту.

Појавила се нова игра, Лора, са картама. Могли смо по читав дан да је играмо, уз обавезно ручање свега и свачега.

Моју срећу ништа није могло покварити, осим граната.

Опет гранате.

Мета је била зграда телевизије, која је била одмах испод.

За разлику од Колоније и подрума, гранатирање које осјећаш на деветом спрату је јаче. Све се љуља и тресе и све изгледа много ближе него што јесте.

Стан је имао прозоре у свакој соби, осим у WC-у и малом ходничићу код њега, и ту смо сви сједили, слушали гранате и чекали да прође.

Мајка је све рјеђе говорила да неће бити рата, да нема ко с ким да ратује и да нико није луд.

– Дјеца морају ићи у Гацко – рече тетак.

– Нека их тамо док ово не прође.

– Како ћемо их, Драго, пустити без нас да иду? – завика тетка.

– Не могу овдје остати, видиш, Дуњо (тетку Душу је звао Дуња), шта се дешава.

– Како до Гацка, мој Драго? – укључи се мајка.

 – Сви путеви су прекинути, телефони мало раде, мало не раде. А гдје ће и бити у Гацку?

Гранате престадоше. Они одоше у дневни боравак да попију кафу и наставе правити планове, а ми остасмо да завршимо игру коју су прекинуле гранате.

Тетак је окренуо пар бројева.

Телефон је, кад оно хоће, прорадио, и добио је некога ко је рекао да задњи аутобус ујутру у 7 иде за Калиновик и да ће нас примити.

Морамо га у 7.15 чекати на улазу у Касиндолску улицу.

Мајка и тетка Душа одмах повезаше још осталих шест сестара, које су јаче од Удбе.

План не само да је био рискантан, него се ништа није знало у њему, осим да пробамо сјести у тај аутобус.

Нити знамо гдје је Калиновик, нити икога имамо у њему, нити знамо како из Калиновика доћи до Гацка.

А бураз је био четврти разред средње, али је изгледао доста старије за своје године, а Сале је те године уписао Машински факултет, те је постојала шанса, таман да уђемо у тај аутобус, да их неко негдје извади и мобилише.

Тетка Гога се јавља из Гацка и каже да ће нас у Калиновику сачекати Ново, рођак тетка Раденка, а да ће Раденко доћи по нас и одвести нас на сигурно у Гацко.

Саша и Срђан иду код ђеда и баке на мајчино село, а ја и бураз код стрика и стрине на друго, очево село.

– Слушајте баку и ђеда, помозите око ајвана и све што треба. Немојте извољевати и пустити да вас бака тетоши. Стари су људи, немојте да сте на терету.

– И вас двојица, стрико је већ у војсци на дубровачком ратишту.

Слушајте стрину и не чекајте да вам нешто каже, него помозите. Унесите дрва, помозите око оваца и крава – мајка настави са упутствима.

– А ти, Немања – знао сам да ће за мене бити нешто посебно – немој да извољеваш са јелом, него једи шта има. Нема ти тамо еурокрема и паштета, него сира, кајмака, сланине и чварака.

Цркнућу од глади, помислих, али јело није проблем — и овако ништа не једем.

– Добро, мама. Јешћу.

– И немој зијане правити.

– Нећу.

Она махну главом као да ми баш и не вјерује, али не рече ништа.

Тетак и тетка су пушили константно и све троје ломили се изнутра.

Старом су рекли план, и он се сложио, и онда преко телефона нам дао инструкције, мени посебне:

– Једи тамо код стрине шта ти се да. Нема ти тамо еурокрема, мармеладе…

Ја преврнух очима, али ме мајка сконта и намрачи се.

– Добро, тата, хоћу, тата, знам, тата.

Све сам знао, осим да ћу га сљедећи пут видјети тек 1995. године.

Мајку још ујутру, па и њу некад када се рат буде завршавао.

Ујутру смо устали прије шест сати.

Ствари, којих није било много, већ увече су биле спремљене.

Натјераше ме на силу да поједем нешто кајмака и меса, и кренусмо кроз Алипашино, па између неких зграда, па кроз неку улицу гдје су куће, док не дођосмо на неку раскрсницу гдје рекоше да је то та Касиндолска улица.

До тада никога не видјесмо — ни полиције ни војске — али ту је чекао огроман народ.

Било је ту једно сат хода, или сам био мали па ми се све тако далеко учинило, али ми доручак онако рано баш тешко леже.

– А фино су ме питали хоћу ли јаја на око.

Проћи ће, помислих.

Све више људи се скупљало и појавише се и неки војници у униформама.

– Има ли више аутобуса да негдје иду? – радознало упитах тетка, који ме погледа, извади цигаре из џепа и запали.

Неким људима цигаре више леже него другима.

Тетак је тако природно пушио, као да се родио с њима. Као нешто најнормалније — зрак, вода, храна, цигара— саставни дио њега.

– Што си се тако укекетио? – упита мајка. – Брзо ћемо опет бити заједно. Неће ово потрајати – више је то говорила себи него мени.

– Стомак ме нешто мучи – рекох, а она ми не повјерова, него ме загрли и пољуби.

Аутобус је каснио. Народ је нервозно цупкао на прохладном, али лијепом и ведром јутру.

– Ено га! – завика неко.

Одмах сви скочише да узимају своје ствари и да се гурају да заузму што бољу позицију када се аутобус заустави. Понека свађа:

– Шта се гураш!

– Чувај дијете!

– Гледај колико торби има!

Мајка и тетак покушавају да нас држе заједно у том гурању, али не иде.

Аутобус, како се приближавао, тако запрепашћење код свих:

– Пун!

– Страшно!

– Нема мјеста!

– Не гурај се! – повикаше неки наоружани војници. – Не може нико отићи ко нема дозволу и пропусницу.

Али гурање не престаје.

Аутобус се зауставља и отворише се врата, и из аутобуса негодовање:

– Што заустављаш, видиш да нема мјеста!

– Нема, мајсторе, мјеста…

Наоружани војници стадоше на улазе аутобуса.

– Само са пропусницом…

ФОТО: фејсбук