А има ли мјеста код нас?
Пише: отац Бојан КРСТАНОВИЋ
Ђурђевдан.
Српска домаћинска кућа слави славу.
Све је спремно. Хране у изобиљу, пиће је тако бирано тачно по ономе шта гости преферирају само би се што више напили и да би се причало. Декорација, салате, слаткиши…
Икона нам се одлично уклапа уз нови намјештај. Кандило не гори јер може плафон да почади.
Док се ломио колач може се десити да се очитао „Оче наш“ под условом да је ту неко дјете које је научило на вјеронауци.
Бог једва да се споменуо једном а Свети Георгије ама баш ниједном.
Кућа се окадила али послије три минута мирис тамјана је замијенио мирис дувана.
Чак смо и славску свијећу склонули негдје у ћошак јер нам смета. Домаћин једва чека да је угаси.
Почиње, политика, спорт, хвалисање успјесима, псовке, на тв је већ пуштена музика са јако занимљивим ријечима које се тамо изговарају.
Пазите, то је један једини дан у години који смо посветили нашем заштитнику, то је вид нашег поштовања светитеља али и наших молитава…
(Сад парафразирам једну причу)
У једном тренутку излази домаћин у двориште да донесе још пива. Види на капији дивног младића.
„Хајде свраћај странче!“ Викну у полупијаном стању а цигара му испаде из уста, опржи га па он онда и опсова.
„Не могу, мени тамо нема мјесте!“ Рече младић.
„Ма како бре нема? Ми смо домаћинска кућа. Има мјеста и хране за још сто људи. Како можеш то да кажеш? Ко си уопште ти?“
„Ја сам Свети велиломученик Георгије“ Одговори младић и продижи даље тражећи кућу у којој ће за њега бити мјеста.
ФОТО: фејсбук
