Пројекат уједињења српских република 1994 – Прекинута идеја јединства
У љето 1994. године, у јеку снажних међународних притисака, поново је
актуелизована идеја о уједињењу Републике Српске (РС) и Републике Српске
Крајине (РСК). Руководство РС на Палама нашло се пред ултиматумом да
прихвати мировни план Контакт групе, док је Книн био изложен притисцима
да убрза преговоре о економским односима са Хрватском.
У таквим околностима, на засједању Скупштине РСК на Плитвицама 4. августа
- године подржан је приједлог руководства РС да се парламентима
Србије и Црне Горе упути заједничка иницијатива „за уједињење свих
српских народа“. Како истиче историчар др Милан Гулић, иако су
представници РС упозоравали да би формално уједињење у том тренутку
могло бити штетно, руководство Крајине је инсистирало на том кораку. Ипак,
несугласице су биле видљиве већ тада, будући да је предсједник РСК Милан
Мартић изјавио да „није вријеме за уједињење“.
ЗАЈЕДНИЧКИ ПРИЈЕДЛОГ И САСТАНАК У КНИНУ
Упркос томе, два парламента су 18. августа 1994. године упутила заједнички
приједлог Народној скупштини Србије и Скупштини Црне Горе „за уједињење
Републике Србије, Републике Црне Горе, Републике Српске и Републике
Српске Крајине у једну државу“.
Два дана касније, 20. августа 1994. године, у Книну је одржан састанак
делегација РС и РСК, које су предводили Радован Караџић и Милан Мартић.
Према историјским изворима, идеја уједињења је на овом састанку
коришћена више као средство политичког притиска, него као реалан циљ.
Караџић је том приликом изјавио да уједињење РС и РСК представља „мач
кога се и Клинтон прибојава“ и да ту пријетњу треба стално понављати. Са
друге стране, предсједник Мартић је закључио: „Процјењујем да би било
штетно по обје стране ићи одмах на уједињење.“
Састанак је окончан потписивањем заједничке изјаве у којој је наведено да
за уједињење још није вријеме, јер би такав потез „дао шансу да свјетски
моћници пруже Хрватској подршку за агресију на РСК“.
РЕАКЦИЈА БЕОГРАДА И ПОЛИТИЧКИ РАСКОЛ
У међувремену, након што је руководство РС на референдуму одбило план
Контакт групе, режим Слободана Милошевића у Београду почетком августа
- године увео је санкције и потпуну блокаду према Републици Српској
преко Дрине. Та одлука довела је до дубоког политичког раскола и додатно
ослабила положај српског народа западно од Дрине.
Бивши хрватски премијер Хрвоје Шаринић посвједочио је да му је у
разговору у новембру 1993. године Слободан Милошевић јасно рекао да
уједињење „двије Крајине“ са Србијом „није наш циљ и да до тога неће да
дође“, називајући такав потез „великом грешком“.
ПОСЉЕДИЦЕ И ИСТОРИЈСКА ПЕРСПЕКТИВА
Четврти покушај уједињења, као и претходни, остао је нереализован. Како
закључује др Милан Гулић, ови пројекти често нису представљали стварне
кораке ка јединству, већ су имали „тренутну политичку употребу“ у
специфичним историјским околностима. Главна препрека налазила се у
чињеници да су Хрватска и Босна и Херцеговина биле међународно признате
у својим „авнојевским“ границама, због чега прекогранично уједињење није
могло бити прихваћено.
Политичка неслога, коришћење идеје уједињења као инструмента за
унутрашње маневрисање и неповољне међународне околности имали су
катастрофалне посљедице. Већ годину дана касније, у злочиначкој операцији
етничког чишћења „Олуја“, тзв. Хрватска је окупирала Републику Српску
Крајину, што је довело до протјеривања више од 320 000 Срба. Тиме су сви
пројекти о уједињењу заустављени, а идеја српског јединства остала је
трагично неостварена – барем за ово вријеме.
Текст написан на основу рада др Милана Гулића, научног савјетника
Института за савремену историју, Универзитет Београд
