Ми против нас

Док су се Доналд Трамп и Владимир Путин возили у кадилаку по Аљасци,
преговарајући о миру у Украјини и најављујући нову поделу света,
интересних зона, природних ресурса и капитала, негде у Србији, наш човек је
устао рано и пре него што је опрао зубе и погледао кроз прозор да види
какво је време, обавио је још један древни ритуал. Размишљао је с ким ће
данас да се посвађа. Али не бринем за њега, избор кандидата је бесконачан!
И док је кафа почињала да пени из џезве, већ је у глави почео да води свој
мали, приватни рат. Можда са комшијом? Можда са тастом? Можда са
шефом? Најчешће, са самим собом. У сваком од тих ирационалних сукоба
који је започео давно, а можда јуче, неко мора бити крив. Али, само није
кривац тај анонимни херој који је закувао кафу и спрема се да крене на
посао. А онда да, као да ради прековремено, крене у одлучујућу битку.
Против кога? Испоставиће се, најчешће против самога себе.
Ако нема непријатеља, традиционални или модерни Србин, еврофанатик
или националиста, првосрбијанац или онај други, сигурно ће га измислити.
Ако нема стране силе да га дестабилизује, Србин ће потражити брата да се
позабави с њим. Нарочито ако је реч о подели имовине или политичких
ставова. Тада обично следи рат у којем нема заробљеника.
Тако вековима у Срба трају унутрашњи бесмислени сукоби и када се
погледамо у чаробном огледалу, подељени, посвађани и спремни да се тако
страствено истребљујемо, питам се да ли је то нечији политички пројекат са
стране, како би се све у Србији свело на вечне непродуктивне и крајње глупе
сукобе? Или је овде штос у халапљивости и истовременој неодговорности
њених елита које пуне сопствене џепове, а празне туђе, маскирајући то
худинијевско преливање изазивањем традиционалних унутрашњих подела.
Ко су учесници српско-српских битки које се понављају тако често, у готово
правилним историјским циклусима? И зашто се тога никада не присетимо,
као прилику да се коначно опаметимо? Побогу, као да је Алцхајмер заразан!
Ко је стварни творац идеје да упропастимо сваку историјску шансу,
сврставајући се у два рова у којима тако нишанимо једни у друге, узвикујући
паролу: „Ми против нас?” У историји народа који је изнедрио Николу Теслу,

Иву Андрића, Милутина Миланковића, Новака Ђоковића или Николу Јокића
доказали смо да смо подједнако талентовани за проналаске и за раздоре. И
за наизменичну струју, и за форхенд, и за асистенцију и за мржњу. Сваки
успех мора бити оспорен, сваки вођа срушен, свака нада претворена у
сумњу. Јер код нас је позивање на минимум разумне слоге, што никако не
подразумева једноумље, заправо најсумњивије.
Још од времена кад су Карађорђе и Милош наизменично терали један другог
како у пропаст, тако и у читанке, јединство у поделама завршило се тако што
је један од њих скраћен за главу, од стране оног другог.
У Првом светском рату гинули смо раме уз раме, осим неколико лифераната
који су постали господари на рачун давалаца крви за отаџбину. У Другом рату
гинули смо углавном једни од других. Па ко је онда већи патриота? Онај што
је носио петокраку или онај с кокардом? Ни данас још нисмо одлучили.
Играју се продужеци у тамном вилајету српске судбине. Што би рекао један
мој пријатељ: код нас историја никад није завршена, само су јој наставци све
баналнији.
У скупштини, на улици, у подељеним медијима и на друштвеним мрежама
генерише се мржња, па од „издајника”, „лопова”, „ботова”, „страних
плаћеника”, „четника”, „усташа”, „гејева”, „комуњара”, „верника”, „цигана”,
„гробара”, свако онај ко жели да упозори да је лековитије ставити прст на
чело, него да га држи у носу, налази се на линији ватре. И једни и други
обрушиће се на такве, сматрајући их реметилачким фактором
традиционалне српско-српске мржње. Зашто се за ексцес проглашава свако
ко не пристаје да улази у ровове супротстављених страна? Зато што ремети
невидљиви поредак колективне анксиозности. Мање је битно то што сви
живе од исте плате, иду истим тролејбусом и псују исте рупе по асфалту.
Битно је да постоји онај, у супротном рову, са којим се кокетно гледа са друге
стране нишана. Као двоје супружника после лошег развода. Зар се у то
претворило наше друштво?
Интернет је посебно бојно поље. Тамо су ровови најдубљи. Као да су копани
у потрази за нафтом. Зато су довољно дубоки, да ирационална мржња траје
годинама. Тимови ботова спавају у сменама, а створила су се и нова
занимања, као слике и прилике апсурдне данашњице и још апсурдније
будућности. Стручњаци за етикетирање, аналитичари без дана школе и
храбре патриоте који воде ратове из фотеље. Твит, пост или стори данас
вреде више од Нинове награде. Ако не мрзиш довољно гласно, ниси

релевантан. И обавезно, ниси нормалан! Ако ниси изабрао страну, ниси при
себи.
Док се ми делимо по шавовима који више не држе ни панталоне, свет иде
даље. Кина гради паметне градове, а ми не можемо да синхронизујемо ни
семафоре. Американци и Руси праве нове дилове, Кина чека када да се
умеша, Европљани су подељени на либерале и суверенисте, док ми
пропуштамо још једну велику прилику да на аукцији новог света коначно
извучемо златну полугу. Уместо да као нација препознамо будуће контуре
интереса великих сила и изаберемо добитничку страну, бројимо разбијене
главе после сваке ноћи. То значи да смо, по старовременском обичају,
одлучили да уместо златне полуге, изаберемо циглу. А када је већ тако, дај
да је искористимо, разбијајући главе једни другима!
Понекад се сетим једног старца из Шумадије, с којим сам фино ћаскао у
кафани с одличним печењем. Гледао је кроз мене, жмиркајући као да ми
мери душу:
„Синко, овде је свако сваког издао најмање једном. Само су гробља
неутрална.“ Затим је, као да открива древну заверу, додао:
„И немој да мислиш да је онај Вук Караџић био неки мудрац. Био је шпијун.
Имаш у књигама, ал’ не у оним што их деца уче.”
Нисам хтео да му противуречим, како због одличног печења, тако и због тога
што је био симпатичан. Зашто да му кварим пријатно поподне и народно
предање које преноси с колена на колено.
Сетио сам се тог доброћудног теоретичара завере док се сукоби на улицама
понављају из ноћи у ноћ, као репризе серија Синише Павића, али не на
екрану, него на улицама, као српска ноћ мрмота. Питам се како
интелигенција и разум губе пред агресијом и срљањем у још једну могућну
националну катастрофу? Том срљању смо, иначе, веома склони. Али, зашто
јој се препуштамо уз традиционалну дилему „ми” или „они” када стварног
победника нема, осим да постанемо крајпуташи поред пута, као опомена
будућим генерацијама да још једном ништа нисмо научили?
Док свет мења свој ДНК, тренутак је да пробамо редак научни експеримент
који смо толико успешно избегавали: да се најпре заувек одрекнемо клетве
да у Србији ниједна секира није закопана довољно дубоко. Зашто да толико
упорно истрајавамо на сопственом самоуништењу, уместо да покушамо да
будемо прагматични и интелигентни. Ако треба, и вештачки!

Ако не научимо да будемо савезници самима себи, можда нас историја неће
казнити. Само ће нас заборавити и поручити: „Не наричите поново и над
самима собом што сте пропустили још једну шансу.”