Револуционарни пут у светлу будућност – 1945.
Србија ће бити боље место за живот кад буде спроведена нова револуција. И
то као она „заборављена, чији су борци у великом броју били студенти – у
питању је антифашистичка, социјалистичка или пак Југословенска револуција
(1941–1945)”. Ово је суштина пута у светлу будућност, који нам препоручује
професор-колумниста једног „професионалног” медија. Дивна перспектива
за земљу у којој, 80 година по завршетку Другог светског рата, још „ратују”
партизани и четници и на чијим улицама, из ноћи у ноћ, гледамо „студенте”
и „грађане” који моткама и паљевинама покушавају да преваспитају
политичке неистомишљенике.
Професор-колумниста је, коју недељу раније, „објашњавао”, уопштено
објашњавао, да је револуција „коренити прекид са постојећим стањем
ствари” и да је она „претња једино поретку који је кваран, који је суштински и
структурно одсвирао своје”. Описивао је разне револуције, од неолитске,
Француске и Октобарске, индустријске… И каква су све добра њихов
резултат. Што је, каже, накнадно схваћено. Па кад смо, ако смо, савладали
ово градиво, посаветовао је ове наше данашње „револуционаре”, разне, да
се угледају на поменуту нашу „заборављену револуцију”.
После овог савета, паде ми на памет прича моје баке, учеснице НОР-а, како је
убијен њен супруг, командант једне партизанске чете. Дошао је кући да се
опрости од супруге и ћерке у колевци, пре него што са четом крене у Босну.
Док је држао бебу у наручју, испред куће га је позвао рођени старији брат,
молбу своје жене да се не одазива и не излази из куће није послушао.
Одазвао се и изашао, а на вратима га је сачекала једна од чувених четничких
црних тројки. И док је његов рођени брат замицао у своје двориште, и не
осврнувши се, црна тројка је одвела мог деду у оближњи град, где је са
неколико стотина људи стрељан 10. децембра 1941. године. Нерадо ми је
ово испричала. Не би то ни учинила да је нисам питала зашто јој свако мало
мамин стриц учини неку пакост, шта му је то учинила? Казала ми је да то
ради јер га цео живот мучи савест што је брата намерно и свесно послао у
смрт и објаснила шта се десило. Није у њеном гласу било ни беса, ни мржње,
ни огорчености, само поука: „Био је рат, не дао бог да се понови, никоме и
никад.” Сличних прича било је много у мом крају. И широм Србије. Па и деца
генерала Драже Михаиловића су се у том рату-револуцији гледала преко
нишана.
Професор колумниста, кад заговара угледање на „заборављену револуцију”,
дабоме, не помиње овакве и сличне приче. Не, он човек не види и није га
брига колико се браће и сестара, родитеља и деце, међусобно поубијало у
„заборављеној револуцији”, у којој су у „значајном броју учествовали
студенти”. Напротив, он сматра да је све то било вредно жртава у револуцији
која нам је тако много добра донела.
И све то човек прича, саветујући ову садашњу младост, коју су на улицу
гурнули они који су добар део живота већ проживели, и то углавном добро и
привилеговано. Упркос томе, остали су фрустрирани. Сматрају да им припада
много, много више. Сваки човек који понешто зна о збивањима у
„заборављеној револуцији”, а много тога тек после 80 година још сазнајемо,
мора да осети страх и стрепњу, не само од будућности, него од сваког новог
јутра, док сваке ноћи гледа изливање непатворене мржње по улицама
градова Србије. Док гледа људе, пре свега младе, многи још нису добацили
ни до права гласа, како лица искривљених од мржње разбијају и пале
просторије Српске напредне странке, коју су они који их истурају у прве
редове означили као архинепријатеља такорећи целог човечанства. Како је
породицама полицајаца, који дају све од себе да свима нама омогуће
нормалан живот, да спрече да било ко било кога убије, то само оне знају.
Нарочито кад виде и сваког дана слушају позиве на убиство полицајаца.
Из „професионалних” медија, па и оног где професор-колумниста објашњава
да „револуција није баук”, слушамо и читамо позиве свима да се придруже
побуњеним „грађанима” и „студентима” у „ослобађању заробљених
институција”. Наравно, све мирним путем, а како тај „мирни пут” изгледа
видимо на улицама, а и чујемо од „професионалног” репортера, који из
Новог Сада, где распојасана банда под фантомкама разбија просторије СНС-
а, извештава: „Грађани и даље стоје мирно, нема никаквих инцидената, осим
што већ пола сата траје разбијање просторија СНС-а”. Таквој „револуцији”, по
професору-колумнисти, требало би сви да се придруже, зато што је она на
коју садашњи „револуционари” треба да се угледају донела „неупоредиво
праведније и хуманије друштво од претходног”.
Каже професор-колумниста како су стварани „нови цивилни органи власти
(’револуционарна’ и ’народна’) коју су чинили обични грађани, а развијена и
интензивна политичка, привредна, социјална, пропагандна, просветна и
уметничка активност”. Другим речима, пише, ови народноослободилачки
одбори били су демократски бирани или именовани органи револуционарне
власти у Југославији током рата, формирани као својеврсна клица новог,
постреволуционарног друштвеног система”. „И то су били ’пленуми’, зар не?”
Професор-колумниста, с одушевљењем, пише о „промоцији социјалистичке
идеологије једнакости међу класама и народима”, „отворене критике”,
додуше не баш свега, већ „старог режима”, па наводи да је „државче из
класичног тоталитаризма, прерасло у тек меку ауторитарну државу”, а
„партија је експериментисала са слободним унутарпартијским изборима (на
којима се појављивало више кандидата), као и са неким другим облицима
’пленумашког’ и индиректног представљања грађана”… Пише професор-
колумниста о „привредном феномену самоуправљања”, ко не зна, то су
„оури”, „соури”, краја нема, радничким саветима и другим лепотама и
наводи: „Студентски пленуми јесу одраз овог самоуправљања грађана – или
револуционарног преузимања власти у своје руке. У данашњим друштвеним
превирањима, не заборавимо наше револуционарно наслеђе усред рата са
окупаторима наше земље и институција, океј?”
ОК. Савет професора-колумнисте о незабораву је одличан. Али, ваља
поменути понешто што он није. На пример, како су револуционари
„ослободили” приватне куће у елитном београдском насељу Дедиње, од
њихових власника. Већина тих „сарадника окупатора”, стрељана је, без
суђења, по кратком поступку, ноћима су стрељани и други људи слични
њима – глумци, уметници, индустријалци, новинари… Само у Лисичјем
потоку, на ободу Дедиња, ликвидирано је око 1.000 људи, а потврђено 3.615
имена Београђана који су побијени без суђења и права на одбрану. О Голом
отоку, где су слати сви који су се усудили да изнесу став супротан ставу
партије, на преваспитавање, књиге су написане. Услов за запошљавање била
је морално-политичка подобност, за коју је партија давала „аусвајс”,
новинари су били „друштвено-политички радници”, о чијој исправности су
бринули секретари партијских комитета на свим нивоима, ево један од тих,
који је баш био ревностан у послу, нису му промицали они који пишу
„погрешно”, данас пише у „професионалним” медијима о слободи медија…
Има стварно „дивних” ствари које је професор, колумниста изоставио. Скучен
простор у новинама. Мени, опет нешто сасвим лично, паде на памет страх
који сам као девојчица од 10, 12 година, осетила кад су нам на врата у два
сата ујутро позвонила двојица људи, чланови општинског комитета СКЈ, да
одведу тату на разговор у комитет. Памтим мајчине речи да ће све бити у
реду, а руке јој дрхте док седимо и чекамо… Дочекали смо да се врати око
осам ујутро, блед, али миран. Каже да су тражили да поднесе оставку на
место директора фирме, на чије је чело дошао кад је била пред стечајем и за
неколико година направио предузеће које је свој производ – пиће пласирало
на тржишта широм Европе. Зашто су онда тражили да да оставку? Па, због
ових резултата некога ко није члан партије, а имају човека, оданог партији,
коме се баш свидело то место. Одбио је да поднесе оставку –„смените ме”.
Било је још „ноћних разговора”, али се све на томе завршило, будући да су
радници познавали и свог директора и претендента, па се од даљих
„убеђивања” одустало. Не, није мој отац имао ништа против партије и
власти, само је мрзео да буде члан партије и да, како је говорио, губи време
на млаћење празне сламе по састанцима.
Ове наше нове „револуционаре”, на које професор-колумниста рачуна, не
интересује баш ништа од онога што је он изоставио у препоруци
„заборављене револуције” као пута у светлу будућност. Огромна већина
људи која већ месецима живи у хаосу, а последњих недеља у страху од ноћи
и онога што она носи, требало би да обрати пажњу, не само на оно што
„грађани” и „студенти” раде на улици, већ и на обећања која дају њихови
ментори, са именом и презименом, као и анонимни пленуми, разни. Кад
победи ова револуција, одмах ће бити лустрирани сви који су на било којем
нивоу учествовали у власти, а неће бити заборављени ни „неутрални”.
Изборе ћемо, привремено, одложити док се „не створе услови за слободне и
фер изборе”, а кад ће то бити, одлучиће зборови грађана и пленуми на
факултетима. С обзиром на то да у Србији ништа не траје толико колико
привремена решења, могло би то потрајати коју деценију. Свако ће имати
право да слободно мисли и изрази своје мишљење, уколико је, наравно,
исправно. Шта је исправно? То ће, пре свега, новинари, они који претекну
после чистке, учити, како рече један опозициони посланик на седници
скупштине, на обуци код новинара Н1. Дакле, срећан нам револуционарни
пут у светлу будућност из 1945.
Пише:
- Мирјана Чекеревац/Политика
