Хоће ли у Братунцу никнути Исламски центар?

Пише: Ацо ЋИРКОВИЋ/Деспотовина

Братунац, септембар 1991. године. Мир и тишину прелијепог сунчаног дана прекинуо је рафал испред зграде општине. Био је то рафал војника ЈНА, који је означио увод у трагедију која ће ускоро задесити српски народ на овим просторима. За оне који су заборавили, или који се нису тада ни родили, ево кратак подсјетник:

Војник ЈНА, који је дошао по војну евиденцију за регруте морао је испалити кратак рафал у ваздух, како би сачувао живу главу од разуларене масе муслимана који су се окупили испред општине. Узвикивало се тада против ЈНА, Југославије, Срба, величао се Алија Изетбеговић, клицало се Босни – једној јединој. Имао сам тада непуних четрнаест година и као већина мојих вршњака привучен радозналошћу, врзмао сам се на корзу посматрајући сав тај хаос. Сјећам се једног муслимана који је држао нож у устима, док му је други говорио „Склони то! Није сад тренутак. Ускоро!“

И заиста, ускоро је у Босни дошао тај тренутак. Букнуо је крвав грађански рат у којем је живот изгубило преко 35.000 Срба, од чега 3.267 само у мом Братунцу и Подрињу.

Један од главних инспиратора распада заједничке државе био је Алија Изетбеговић и његова СДА.

Када пишем о овим стварима, већина муслимана ме мрзи из дна душе, а Срби кажу да србујем беспотребно.

Не србујем ја, браћо моја драга, већ се сјећам и не заборављам како је било, и како поново може бити. Ко заборави своју историју, проживјеће је поново.

Срећа српског народа ономад, ако се то може назвати срећом, било је памћење наших старих који су 1941. добро запамтили како је усташки нож сјекао у Подрињу, па су овај пут Срби били опрезни. И спремни да се бране.

Данас, тридесет година након тих немилих сцена, СДА је још увијек главни политички фактор у БиХ, али и у нашем Братунцу. Њихови активисти сада нису испред општине, већ сједе на најважнијим функцијама, директно заштићени од начелника Лазара Продановића. Дуго су међу нама Србима тражили оваквог Србина. Стари комуниста којем национални интерес никада ништа није значио. Задојен идејама Лењина, комунистичке партије и пролетаријата и данас, поносно за говорницом скупштине општине истиче да док је он начелник за њега су сви грађани у Братунцу исти.

Али нису. Лазару су срцу много ближи они који су на српски народ јуришали прије тридесет година. Сјећате се фотографије са сахране Ћазима Јусуповића, команданта јединице из Коњевић Поља који се за живота хвалио јуначком акцијом на Кравицу 1993? А на њој са букетом ружа, тужан и од бола скрхан Лазо. Јесте ли заборавили муџахедина Вехида Дедића, који се јавно у телевизијској емисији хвалио да је био спреман заклати сваког ко носи српско ухо. Па и дијете. За њега је Лазар излобирао мјесто потпредсједника Скупштине општине.

Али, овдје се не завршава Лазарев дуг према СДА и подршци коју су му дали за изборе. Крајњи циљ је изградња Исламског центра у центру Братунца, за шта је потребно измијенити Регулациони план. Први покушај овог чина спријечен је прије неколико мјесеци када је након писања Деспотовине о намјерама Лазара и СДА, под притиском јавности, ова тачка повучена са скупштинског засједања. Али само привремено. До консолидације. Изгледа да се нашло десет српских руку спремних да за новчану награду, станчић, локалчић, послић за жену, ћерку или сина прода образ и у дјело спроведе оно што је Алија Изетбеговић наумио још прије тридесет година у Братунцу – претворити га у Исламски центар Подриња.

За 16. септембар 2025. године заказана је Редовна сједница скупштине општине Братунац, а на њој посебну пажњу привлачи тачка 7. „Приједлог одлуке о приступању измјене и допуне Регулационог плана насељеног мјеста Братунац (к.п. бр. 1032/2 КО Братунац).“

Ево нас поново пред истим изазовом.

Лазар мора платити дуг муслиманима и СДА по сваку цијену. Они су га и довели у фотељу начелника. Њихови гласови су били тас на ваги међу подјељеним Србима.

Оно што ме као човјека посебно боли јесте чињеница да скоро сви у Братунцу виде шта Лазар ради, али ћуте као кукавице. Прије само три године, под утицајем медија и новца, Срби су се дигли на устанак, спремни да спале тадашњег начелника Срђана Ранкића, јер први пут од 1995. године у власти није држао СДА. Срђан је добро знао ко је Рамиз Салкић и његова СДА у Братунцу. Данас, ћуте борачка удружења, ћуте породице погинулих, ћуте политички прваци… Прича само Деспотовина, јер изгледа само њој смета ово што се ради.

Е, драги моји Братунчани, када није могао да се сагради храм у центру града за све српске жртве рата, нека се гради Исламски центар, под маском стамбено-пословног центра у дворишту џамије. Заслужио је то Алија Изетбеговић и његова СДА.

Мене као човјека боли чињеница да смо тако лако заборавили све наше жртве. Јесу ли за ово животе дали српска омладина и нејач коју су клали прије тридесет година? Села су нам затрта, многих фамилија више нема. Оно што Насер није заклао, Лазар је данас раселио. Сваким даном неко одлази из Братунца јер ту више никакве перспективе за живот нема. А то је изгледа био и план, и циљ. Не бори се Лазар за покретање Индустријске зоне и да сачува Србе на овим просторима. Он се бори за Исламски центар.

Свако ко је имао храбрости да јавно иступи овако као ја и каже истину, или да се за њу бори, у најмању руку је протјеран или под земљу смјештен. Сјетите се како су нам све вође, команданте, народне прваке, па и патриотски настројене новинаре преко ноћи хапсили, затварали, протјеривали, убијали…

На неки начин дијелим њихову судбину, али никада нећу продати свој образ онима који су били спремни мој народ збрисати са ових простора.

Очекујем сада нове нападе, не само од СДА, већ и од Лазаревих потурица. Писаће они, што јавно, што са лажних профила… Пљуваће, етикетираће, пријетиће… Навикао сам. Биће ми част да ме Лазар назове несојем, битангом, мафијашем… То вам је први сигнал да радите исправну ствар за свој народ.

А народ, ћути, спава и одлази.

Не знам шта нам се дешава, али знам да нам потомци ово неће опростити. А ни преци. Колико год се ви на мене сада љутили.

И због свега овога, због поткупљивих српских јајара, кажем:

„Зидај, Лазо, највећу џамију у Европи.“

Жали Боже само оне младости што изгину за Братунац и Републику Српску. Барем нису дочекали да виде како их јајаре продаше за пар хиљада марака, станчић или локалчић…

ФОТО: фејсбук/Деспотовина