Истина о Илинденском устанку

Данас наш одрођени старосрпски народ у „Републици Сверној Македонији“
слави некакав чувени „Илинденски устанак“ из 1903. године, догађај који је
деценијама постао синоним за маштовиту борбу измишљеног македонског
народа против турске окупације.
Илинденски устанак се у Северној Македонији слави на невероватно
помпезне начине, док се у исто време два претходна и далеко значајнија и
већа устанка—Кумановски устанак из 1878. године и Брсјачка буна из 1881.
године против Турака—потпуно гурају у страну.
Зашто је то тако?
Просто, због тога што су и Кумановски устанак и Брсјачка буна против Турака
(и албанског башибозука—нередовне војске која је служила Турцима као
казнена експедиција) били СРПСКИ УСТАНЦИ, док је Илинденски устанак био
бугарски тј. бугарашки. Непримерено величање Илинденског устанка

заправо почиње са Титовим комунизмом и вештачки створеним
„македонским идентитетом“, коме су биле потребне епизоде из прошлости
како би се што лакше урезао Старосрбима новоизмишљени „македонски
идентитет“.
Жалосно је што већина и данашњих Срба и Старосрба тј. данашњих
Славомакедонаца и данас сматра да је тамо неки потпуно небитни вођа тог
тзв. устанка Пито Гули, са све својих 20 сеоских бораца, уздрмао темеље
турске империје у јужним српским областима, док се уопште ни не помињу
два претходна масовна српска устанка на подручју Старе Србије, данашње
Северне Македоније. Да не помињемо да се славна српска ослободилачка
војска војводе Мишића, Бојовића, Степе и Путника непрестано и упорно
потцењују и практично ни не помињу.
Јако је важно схватити да је „македонство“ односно антисрпско
македоманство заправо део бугарског културно-политичког
наслеђа—“Унутрашња македонска револуционарна организација“ (ВМРО) је
бугарска организација, а Илинденски устанак је бугарски устанак који нема
неке непосредне везе са српском политиком и Србима Јужне Србије у 19. и

20. веку.
    Шта је заправо био циљ стварања бугарског „македонског идентитета“ који
    се слави Илинденским устанком?
    По узору на оно што је Кнежевина Црна Гора значила свеукупном српству 19.
    века, рађајући јунаке који се беспоштедно боре за слободу свих Срба, Бугари
    су од данашње Македоније и „Македонаца“ желели да створе своју „Црну
    Гору“, као земљу дивјунака чији ће „македонски дух“ да даје пуну снагу,
    карактер и афирмацију новоствореном бугарском друштву у великом
    националном полету.
    Када видите, рецимо, писања једног великог бугарског револуционара и
    националног хероја Гоце Делчева, он себе сматра „Македонцем“ као неком
    врстом бугарског надчовека, који у свим својим писаним траговима
    непрестано наводи и понавља да себе сматра Бугарином.
    Из нама већ комичних разлога, овог бугарског револуционара данашњи
    „Северни Македонци“ сматрају за свог националног хероја и на један
    нушићевски начин се споре са својим комшијама Бугарима, којима заправо
    припада овај бугарски национални херој. Познато је да су револуционарни
    рад и писана дела Бугарина Гоце Делчева, инспирисали подизање
    Илинденског устанка на дан Светог Илије 2. августа 1903. године у Крушеву и

већ након 10 дана устанак је сломљен, а претходно проглашена „Крушевска
Република“ угушена је у крви.
Управо због помињања „Крушевске Републике“ и бугарског „македонског“
карактера тог устанка, Титови комунисти (као заклети мрзитељи свега
српског и монархијског) су јако заволели овај устанак и у њему видели семе
рађања комунизма и македонизма на Балкану. Комунисти су по запоседању
власти у Југославији чак преживелим учесницима Илинденског устанка
(побуне православног имена) додељивали и посебне пензије.
Међутим, како је почетак Илинденског устанка имао чисто бугарски
(републикански) карактер, његов пун замах и распламсавање изван Крушева
као и његов крај нису имали готово никакве везе са Бугарском и Бугарима,
већ су постали општи револт против османске окупације и њиховог државног
апарата.
Оно што се мало зна и намерно се изоставља јесте да је Кнежевина Србија
послала велики број чета у борбе против Турака током распламсавања овог
устанка изван Крушева.
Након крвавог сузбијања последица Илинденског устанка, Бугарска преко
своје владе није слала готово никакву помоћ становништву разорених села и
градова око Крушева. Већу помоћ су пружиле само Русија, Србија и Велика
Британија. Руску помоћ су делиле озглоглашене бугарске владике тзв.
Бугарске егзархије (организација која је нанела огромна зла српском народу
уз невиђене покоље), а Енглези су у Охриду отворили две болнице.
Краљевина Србија је послала прилог од 500.000 златних динара и огромну
количину брашна које је буквално спасило обичан народ од умирања од
глади те зиме 1903-1904, а огроман прилог је обезбедило и „Коло српских
сестара“ које је у Јужну Србију слало и добровољно санитетско и болничко
особље.
Међутим, зашто нико не говори о Кумановском устанку и Брсјачкој буни као
далеко важнијим догађајима? Зашто о њима нико не учи у школи? Зашто
кумановски и брсјачки јунаци немају улице, споменике, имена институција
посвећене њима у Скопљу и широм Србије? Зашто о кумановским и
брсјачким јунацима не уче деца у школама?
Одговор је врло једноставан и поновићемо га још једном да сви запамтимо.
Зато што су то били српски устанци и зато што су их подигли локални Срби! И
то какви Срби!
Јесте ли чули некада за војводу Мицка Крстића „Мицко Поречки“ (једна
улица на Карабурми у Београду носи његово име)?

То је јунак који стоји раме уз раме са највећим јунацима наше историје. То је
човек о коме је једна Надежда Петровић написала позоришну драму, а који
одбија да изађе из турског затвора, јер је претходно свако ко се изјаснио као
Бугарин добио помиловање, али један српски јунак, какав је војвода Мицко
то не жели, и не излази из турског казамата зато што остаје Србин до краја,
па макар и по цену турског казамата, тешке робије и коначно живота.
Током Кумановског устанка, српски народ у Повардарју се надао и силно
желео да се прикључи Кнежевини Србији која је победоносно завршавала
Српско-турске ратове 1876-1878 године. Једноставно, низ устанака који је
почео Невесињском пушком у Херцеговини 1875. године се проширио по
читавом подручју на ком су живели Срби у Османској турској империји. И уз
један црногорско-турски и два српско-турска рата, устанак Срба под
османском влашћу је стигао и у Повардарје.
Српски народ данашње Северне Македоније је узео ствар у своје руке и
почетком 1878. године покушао сам да ослободи област Јужне Србије из руку
Османског царства и да се уједини са Кнежевином Србијом, што је био
једини циљ и Кумановског устанка и Брсјачке буне. Са чувеним српским
ослобађењем Ниша децембра 1877. године и Врања јануара 1878. године,
побуна Срба у долини Вардара кренула је у околини Куманова и попримила
велике размере уз велику герилску борбу која је уследила.
Српски устаници су добијали тајну помоћ српске владе и она није престала
током пет месеци трајања ове жестоке побуне. Многобројне молбе и
делегације су Срби из свих крајева Јужне Србије—из Охрида, Прилепа,
Пореча, Скопља, итд. слали краљу Милану тих ослободичачких дана 1878.
године са молбом да српска војска продужи долином Вардара и ослободи
српски народ вековне турске окупације. Са Србима Јужне Србије је посебно у
контакту био генерал Јован Белимарковић, који је желео да спроведе ову
намеру у дело, но велике силе нису допуштале српској војсци да се креће
изван Врања и околине.
Срби Јужне Србије су се жалили не само на османске власти и терор који су
вршили, већ и на страшне нападе и покоље Арнаута, а такође и на
свештенство, учитеље, пропагандисте и терористе већ поменуте (неканонске)
„Бугарске егзархије“ које су их приморавале да престану да буду Срби и да
постану Бугари-Македонци, јер су велике силе предвиделе да ће Јужна
Србија постати део велике Бугарске.
Кумановски устанак су морали да угуше чак турски топови Хафус-паше из
Приштине, са хиљадама турских и албанских војника, које су Србе овог краја

подвргли језивом терору, од масовних набијања мушкараца на колац, преко
паљења кућа и масовних силовања жена, до продаје српских жена и деце у
робље.
Посебно је језив био мај 1878. године у кумановском крају када је страдање
српског народа у одмаздама попримило размере геноцида.
У борбама против Турака и Арнаута, посебно су се истакле ове велике
личности српске историје: Илија Черкез из Црвеног Града, Спиро Црневић из
Прилепа, Младен Стојковић са Козјака, Мицко Крстић из Пореча, капетан
Вељан Цветковић из Стрновца, Јаћим Челопечки, прота Димитрије из Старог
Нагоричана, Арса Стојковић из Ослара, итд.
Након стравичних турских и арнаутских одмазди по српским селима (данас
Северне Македоније) по први пут се у кумановском крају на спаљеним
српским огњиштима и под заштитом Турске појављују Албанци који их
запоседају, а велики број Срба спас тражи у Кнежевини Србији или у
Војводини Србији у Аустроугарској.
Брсјачка буна (1881-1882), коју је носило јуначко српско племе Брсјаци
(учествовали су још у Косовоском боју) у данашњој Северној Македонији
била је по обиму и интензитету највећа побуна против Турака у Јужној Србији
крајем 19. века и почетком 20. века. Она се надовезује на Кумановски
устанак и по карактеру је иста, јер се на оружје подижу Срби, који се буне
против језивог османског насиља и бугаризације коју Турци толеришу.
Брсјачка буна српског народа обухватала је простор између Битоља, Охрида,
Прилепа и Кичева, које је насељавало српско племе Брсјаци (нису само Срби
у Херцеговини, Црној Гори, Брдима и Метохији племенски организовани),
одакле долази и само име буне. Средишно место отпора био је Демир Хисар
у данашњој западној Северној Македонији, а најжешће борбе су се водиле у
Крушеву.
Вође и организатори Брсјачке буне били су Илија Делија и Риста
Костадиновић из Демир Хисара, поречки војвода Мицко Крстић, Анђелко
Танасовић из Кичева, Стеван Петровић из Пореча, Черкез Илија из Криве
Паланке, Младен Стојановић звани Чекр-паша из Трговишта у Пчињи и Спиро
Црне из Прилепа. Кнежевина Србија је све време на скривене и, данас се
слободно може рећи, мајсторске начине помагала устанике. Турска војска је
уз велике муке успела да угуши овај двогодишњи устанак, а као највећи јунак
истакао се већ поменути војвода Мицко Крстић, као епска личност и
несумњиво један од највећих јунака читаве српске историје.

Драги Срби, не смемо да заборавимо колико је српска данашња Северна
Македонија и не смемо да прихватамо покварена јаја мекедоманије које су
нам подметали Бугари и Титови комунисти. Тек ћемо писати о српском
наслеђу Јужне Србије и читаве Старе Србије, а довољно је само напоменути
да не постоји ниједан бугарски или македонски манастир, црква или
споменик (да не помињемо Албанце) пре 1945. године или периода 1941-
1945, све је на том простору српско, ромејско или османско.
Много српске крви је проливено и много српских глава жртвовано за
ослобођење Старе Србије и освету Косова. Не постоји нити један разуман
разлог да српски народ, Српска православна црква и државне институције
данашње Републике Србије не покрену и питања везана за територијалну
отимачину Старе Србије од стране Титовог комуноусташког режима. Тај
простор је српски колико је и Шумадија српска!
Не смемо се стидети својих јунака и Кумановских и Брсјачких устаника, као и
десетина хиљада погинулих српских војника у Првом балканском рату против
Турске 1912. године, када смо силом свога оружја поразили вековног
завојевача и отерали га назад према азијским пустарама одакле је непозван
и дошао у 14. и 15. веку или десетина хиљада погинулих српских јунака из
Другог балканског рата, који су Бугарима сломили зубе кад су покушали да
нам отму Прилеп Краљевића Марка или Душанов царски град Скопље или
јунака са Кајмакчалана који су на том месту надчовечанском борбом
ослободили прву стопу српске земље и закорачили кроз капију Србије.
Српски народ мора бити свестан дубоке повезаности са својим народом у
данашњој Северној Македонији. Ми смо један народ и немамо никог ближег
од нас самих. Све цркве и манастире на том подручју су изградили српски
краљеви и цареви, а СПЦ на том подручју постоји од самог свог оснивања 1219. године.

И да се вратимо на тему, „шта је то Илинденски устанак македонског народа
у Крушеву“? Једноставно речено—ништа, био је то ужасни терор над
невиним српским хришћанским народом, ког су изазвали и планирали
пронемачки владајући кругови у Бугарској и касније експлоатисали Титови
комунисти, у циљу измшљања бугарског македонског идентиета и стварања
Бугара-Македонаца од Старосрба.