Зашто Бошњаци мрзе Иву Андрића
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ/Политика
Ако сте гледали изврсну ауторску играну ТВ серију Тике Станића (сценарио, режија, главна улога) о Иви Андрићу, морали сте запазити упадљиво велико присуство, данашњој младежи мало познатог лика, Родољуба Чолаковића. Друг Роћко је био моћна фигура старе комунистичке гарде, истовремено лични и породични интимни пријатељ, иначе самозатајног писца, те надасве велики поклоник његовог дела. Знало се да би Титу било драже да је Нобела добио његов, такође кандидовани, саборац и пријатељ Мирослав Крлежа него монархистички дипломата са више политичких неподобштина у биографији, па је постојала опасност да се режим дистанцира од Андрића, што се дешавало неким совјетским нобеловцима. Најзад, и сам творац покрета несврстаних бивао је кандидат за Нобела за мир, па је било и личне сујете. Али ту је био Чолаковић да аранжира председникову честитку и позив на приватну вечеру. Иако је он, Србин из Београда, половину награде послао за развој библиотека у БиХ, на Андрића су Бошњаци попреко гледали.
Да муслимани/Муслимани/ Бошњаци негују континуиран анимозитет према Србима данас се манифестује непрестаним нападима на Српску, Србију, Србе, Београд. „Босна ће бити мирна тек када Србија буде довољно слаба” (Алија); „Босни је увек све зло долазило из Београда”, „Срби су лоши људи” (син му Бакир), а нису тајна ни праузроци. Комплекс конверзије на ислам изазвао је психолошки природну реакцију да потискују, негирају и заборављају своје православне и протонационалне српске корене. Преверавање у српској народној поезији колективно је запамћено као издаја, јер исламизација није вршена силом, него социјалним привилегијама. Продали веру за вечеру било је неугодно подсећање и, опет природно, подгревало антагонизам.
Калајева конструкција о њиховим богумилским коренима, о добрим Бошњанима, Цркви босанској, писму босанчици, коју су њихови историчари прихватили као спасоносно решење, пада пред низом историјских и савремених чињеница. Пре свега, богумилству се, сем неколико стећака, губи траг два века пре османске окупације Босне и почетка исламизације затечених хришћана. Богумилство је било јерес унутар православне цркве и стигло је у Босну из Србије. Већина муслимана за време аустроугарске окупације није прихватила ту своју измишљену етногенезу. Многе муслиманске породице на тавану су сачувале иконе као успомену на своје порекло. Највећи уметници пореклом муслимани из БиХ – Меша Селимовић, тестаментом у САНУ, и Емир Кустурица чак и повратком на веру прадедова, определили су се као Срби, односно православци. Мешин одлазак из Сарајева у Београд пропраћен је контроверзним реакцијама: једни су га оптуживали за отпадништво, а други били кивни на комунистичку власт, што га је испровоцирала. Но данас га својатају и штампају, али не спомињу његову реченицу из „Сјећања”: „Увек сам се осећао Србин, али нисам се питао зашто, од ’41 знам и зашто.” Прећуткују тестамент у САНУ, а истичу његово право име Мехмед. Одлазак Емира, који је већ као млад стекао светску славу и данас изазива огорчење: „Мало што неће да буде наш него још и Србин и православац.” Својим примјером подсјећа их на оно што су били, а више неће да буду и сваки његов успјех дочекују на нож. Посебно их љути Емирово дивљење Андрићу – Андрић град, Андрићев институт и више од свега скулптура испред института: сусрет два брата – патријарха Макарија и везира Мехмед-паше.
Мало је рећи изненађујуће, јер Андрић је по рођењу био Хрват, по завичају Босанац, по опредељењу Србин, својим делом овенчаним Нобелом открио је свету локални микросвет босанских муслимана под османском окупацијом. Турци га доживљавају готово као домаћег писца и непрестано доштампавају, али Изетбеговић је Кустурици за нобеловца са мржњом процедио „Фратарско копиле!” Зашто?! Није ли Андрић отеловљење јединствене мулти-култи Босне, нису ли Макарије и Мехмед инкарнација „истине и помирења”? Све оно за шта се бошњачка политика данас кобајаги залаже. Да није „бајаги” могли би Андрићград да походе као „Кућу цвећа”, Меку и Медину. Поради „мира и стабилности”. Али, „Аман јараб, тобе стакула” куд ће тамо код она два шејтана Иве и Немање.
Први велики јавни испад Муслимана против Андрића био је текст „О босанском духу у бих књижевности” Мухамеда Туње Филиповића у сарајевском часопису „Живот”, у којем је написао да су дела југословенског нобеловца „направила већу штету Босни него све окупаторске војске заједно”. Пошто је овај шокантан текст прећутан од иначе будних политичких форума, очито је био само пробни балон за заокрет у националној политици шездесетих у БиХ. Пробушио га је млади Новица Петковић, асистент на истом ФФ оштром полемичком реакцијом. Изазвао је буру у Сарајеву, а бура је запљуснула и Београд и Загреб, па је Мухамед искључен из СК и због тога постао газија муслиманске чаршије. Пијачним даном сељаци из околине Сарајева долазили су на Маркале и у оближњој књижари „Свјетлост” тражили „књигу Мухамедову”. Убрзо је, под притиском башчаршијске јавности, рехабилитован, а „великосрбин” Новица морао је да се склони у Београд.
До тада су се против Андрића могла само ту и тамо чути говоркања да у његовом докторату, одбрањеном у Грацу, пише нешто против Муслимана, али је он забранио да се објављује. Све остало је било искључиво слава и хвала, и чак су више пута отваране дуге жучне књижевно-политичке полемике којој националној књижевности припада и БиХ се за нобеловца отимала са Србијом и Хрватском. И док је нова национална политика на тапет ставила ништа мање него Његоша и „Горски вијенац”, па су средњошколски професори књижевности добили инструкцију да прескачу дио о истрази потурица, дотле је Андрићево дело обрађивано читав семестар, те надуго и нашироко његови мостови као симбол повезивања вера, народа, људи.
Историчар др Драженко Ђуровић, са ФФ у Српском Сарајеву, недавно је објавио драгоцену студију о томе како муслиманска антиандрићевштина у БиХ има дужу и компликованију историју. Не само компромитовани муслимански интелектуалци из баште „хрватског цвећа” и Ханџар дивизије (Наметак, Хаџијахић, Хамид Диздар) него чак и гајретовци, просрпски и југословенски оријентисани Муслимани, попут Ш. Куртовића, Х. Курта, С. Ораховца, Х. Чемерлића, пребацују Андрићу што су муслимански ликови у његовим романима „све сами насилници, садисти, психопате, који непослушне Србе набијају на колац и децу им одводе у јањичаре, чиме вређа и понижава муслимански народ. Заобилазећи у Босни увек клизави национални терен, ударају на Андрићеве међуратне „грехе”: амбасадор у Хитлеровој Немачкој, потписао Тројни пакт, Трећи рајх му понудио азил у Швајцарској, неузнемираван од фашистичке власти написао три романа у окупираном у Београду. Формално, адреса су комунистичке власти које га штите и величају, иако је политички неподобан, али „ћерку кара, снахи приговара”. „Први текстови такве врсте појављују се већ ’45” открива др Ђуровић, а ми бисмо додали да се они могу ставити у контекст закључака ЗАВНОБиХ-а из ’43. БиХ је дефинисана као „и српска и хрватска и муслиманска”, а потом се трећи национални идентитет у каснијим пописима становништва губи и трансформише у „национално неопредијељени”. Ко би за то могао бити крив? – Срби су створили две Југе, на основу народноослободилачких заслуга у оба устанка против Турака, те против цара Фрање и Адолфа Хитлера, бројем и утицајем доминирали у компартији, војсци, полицији. Ипак, о муслиманском идентитету одлучивали су Хрват и Словенац, Тито и Кардељ, а не Србин Ранковић.
Фрустрације због конвертитства, колаборације са свим окупаторима, за које објективно нису претрпели никакве колективне санкције, сручиле су се, стицајем околности, на Андрића. Нобелова награда га је учинила недодирљивим, али право је чудо како се пре тога није нашао на удару власти у БиХ, иако су водећи муслимани у интерним дискусијама настојали да га ставе на дневни ред форума. Као што наговештава и др Ђуровић, био је то, по свему судећи, опет Родољуб Чолаковић. Андрићев анђео чувар, примио је Тита у политбиро КПЈ у илегали у Паризу и допринео његовом избору на чело КПЈ, те тиме стекао трајну наклоност „генсека неограниченог манадата”. Важило је да зна више од свих осталих другова и поседовао ауторитет већи од виших у хијерархији. У међувремену, Русмир Махмутћехајић и Мухсин Ризвић разрадили су оптужбе Мухамеда Туње против Андрића у две овеће књиге. А један „експерт” за тумачење уметничке слободе, са српске стране, упозорио ме да у роману једног Бошњака, сви људски ликови носе муслиманска имена, а краве – Милка и Зорка, уместо, рецимо, Шефика и Мунира.
Професор емеритус
ФОТО: Викпедија/Стеван КРАГУЈЕВИЋ
