Добродошли у Републику Српску

Пише: Петар БУРСАЋ/УСКОК

Пук’о ми је филм, браћо. Од неправде, од репресије, од свега што ти данас убија једног младог просечног Србина у Београду. Потребан ми је мир. Рестарт на фабричка подешавања.

Ушао сам на интернет и резервисао први апартман у Бањалуци. Да вам право кажем, ћелије у затвору у Падинској скели су, брате, веће од тога, али довољно је било да могу да преспавам. Туристичка агенција? Ма какви. Не треба ми то за Републику Српску.

Кренем на аутобуску са кофером, уђем у бус и врло брзо се нађем на Сремској Рачи. Излазим да дам личну карту, а поред кућице стоји пандур. Гледа ме. Не трепће. Ја га гледам. И ја не трепћем. Два мртва сома на сувом. Ко ће први проговорити?

-Где идеш ти? — пита он, као да идем у Ирак, а не у Бањалуку и братску Републику Српску.

-У Бањалуку – одговорим пандуру.

-Због чега? – упита ме пандур.

-Због дружења – одговорио сам.

Е, онда креће представа.

-Ајде ти узми торбу и кофер и за мном!

Уведу ме у малу просторију, четири полицајца, као да сам Пабло Ескобар са три пасоша и пола кокаина из Колумбије у гаћама.

-Чиме се бавиш, Петре?

-Пишем пјесме… крајишке.

-Песме, а? — гледа ме као да сам рекао „шверцујем органе преко границе“.

-Да, пјесме.

Роваре ми по торби. Ваде чарапе, мајице, налазе Буковског — „Блудни син“. Полицајац подиже књигу као да је пронашао оружје за масовно уништење.

-Ово нешто добро? Начитан си, Петре?

-Јесам… – одговорим, већ нервозан.

А онда — стриптиз.

-Скидај се!

-Молим?

-До гаћа!

Скинем гаће, стојим ко Адам пре јабуке, а он са лампом у руци пита:

-Шта имаш у гаћама?

-Ево видиш шта имам.

Тишина. Гледамо се. Он очекује дрогу, пиштољ или макар тајни план рушења државе, а добио је само просечног Србина у природној величини.

Ја већ губим стрпљење:

-Пишем, људи, пјесме за пјеваче. Крајишком се музиком бавим. Отказ дао у пошти. Идем да искулирам мало преко Дрине!

-Знаш… – каже он – не слушам ја ту крајишку. Ја сам Сремац. То Мајкани, Баја…“

-Ја сам писао Мајканима – кажем.

Његов израз лица — као да је управо схватио да је Роналдо ушао у кафану у Инђији.

-Видиш ли ти, бре, каквог смо човека скинули са границе? Ово твој земљак пише крајишку музику!

-Слободан си – кажу и одоше у три лепе.

Ја покупим ствари и изађем. Цео аутобус гледа у мене. Смејем се и кажем возачу:

-Јебали себе, фино сам се провео.

Возач:

-Само ћути, земо, и дај кофер. То балоње неке, ’оће да се докажу.

Улазим, људи склањају поглед. Ја њих гледам и мислим: „Ма јесте, ја сам опасан, ја сам тај што руши државу једном строфом и рефреном.“

Прелазимо у Републику Српску. За два метра био сам виши тог тренутка. Од метар осамдесет постао сам два метра и осамдесет. Није до висине, него до осећаја да сам преживео апсурдну ситуацију.

Добродошао, Петре. Овде ти нико неће бројати длаке у гаћама.

Добродошао у Републику Српску!

ФОТО: фејсбук